Kupi na Shoppster.rs

Национална стратегија развоја у контексту глобализације

Сва државна уређења, …, имају свој сопствени говор, као да је свако од њих живо биће: Jедан је говор демократије, други олигархије, а друкчији опет монархије; … а оно државно уређење, дакле, које говори својим сопственим језиком, подједнако боговима и људима, и сходно томе језику управља своје практично деловање, увек је берићетно и стабилно, али пропада ако покушава да имитира неко друго уређење. Платон, Пето писмо Заговорници глобализације савременог света тврде да је она без историјског преседана и да се у националним државама више не доносе кључне одлуке у вези с акумулацијом капитала, алокацијом ресурса, технолошким променама и расподели дохотка. Да ли то значи да национална стратегија развоја – која треба да обезбеди ефикасну и просперитетну привреду и праведну друштво – у контексту глобализације уопште није могућа? Еколошки ефекти несумњиво у све већој мери добијају трансгранични карактер. Информациона револуција начинила је националне границе порозним и релативизовала улогу државе. Медији данас „смањују” свет и претварају га у „глобално село”97. У постхладноратовском добу глобализација се намеће као догматско и мо нолитно вјерују које не трпи никакво опонирање. Она је пророчанство које се самоиспуњава (self-fulfilling prophecy). Ипак, ентузијазам глобализацијом, могло би се рећи, да је преинтересно, него помодно мотивисан: Холивуд, Мајкрософт и Сиенен не доминирају само у метасвету слика и информација; Они проповедају и јеванђеље глобализације. Ако слике владају сновима, снови управљају потрошњом и животним стиловима. И то дакако има своје границе 98. Протагонисти кибер револуције могу прогласити „крај географије” као што је Фукујама (Francis Fukuyama) прогласио „крај историје“, али стварност је од тога далеко. Глобализација је део мита, али и део реалности. Она је створила два света: виртуелни и реални. У реалном свету евидентни су процеси привредне глобализације, тачније: Транснационализације; с друге стране, чињеница је да се глобализује и њен пандан – сива економија злочина, трговине дрогом, итд. У ствари глобализација као „природни” процес снажења међународне поделе рада и није нов феномен – она траје већ вековима 99. Да глобализација није нова појава потврђује и студија унктад-а из 1994. у којој се износи да су показатељи релативног учешћа међународне трговине и кретања капитала у односу на светски производ и инвестиције од пре Првог светског рата (ако не и од пре) слични онима данас. Упркос експанзији светске трговине, транснационалних корпорација и финансијских токова, домаћа тржишта данас апсорбују 80% светске производње. Преко 90% акумулације капитала инвестиција у основна средства финансирано је из домаће штедње. Светски извоз не износи више од 20% светског бруто друштвеног производа (БдП), а инвестиције транснационалних компанија (тнк) и њихових филијала представља мање од 5% светских инвестиција у основна средства. Имајући у виду већ поменути „глобални парадокс” и с обзиром на то да се већина трансакција одвија унутар националних тржишта и да ресурсима највећим делом управљају домаћи (приватни и јавни) актери, привредни раст (и развој) у највећом мери зависи од националних стратегија. Национална стратегија развоја у контексту глобализације ипак је, дакле могућна 100, а не само пожељна, иако међународним економским поретком управљају одлуке мање групе развијених земаља (и/или топ менаџмент транснационалних/глобалних корпорација). Земље („другoг“ и) трећег света играју епизодну улогу и могућности њиховог утицаја веома су ограничене. У последњих 500 година нема земље која је постигла висок ниво друштвеног и економског развоја следећи пут зависности и подређивања екстерним снагама. Народи који желе да своју судбину држе у својим рукама – бројчано велики или мали, богати или сиромашни – труде се да дефинишу стратегију свог раз воја која ће им омогућити да у мери колико је то реално могуће буду субјекти, а не пуки објекти историјских збивања 101. У том погледу, као што је већ речено, незаобилазна је улога државе.97 В. прилог Слободана Рељића у овом Зборнику. 98 О трендизму в. одељак ендизам у овом раду. 99 „Проблем“ је у томе што су и други (БРикС, next 11,…) преузели (агресивне) методе глобализације, на чију ексклузивност претендују они којих су их се први „сетили“. 100 В. [ковач 2003].Стратегија интегрисање у свет: предмодерна, модерна, постмодернаНаше актуелно интегрисање у свет не може се разумети изван крупних историјских збивања у двадесетом веку која су знатно умањила биолошку снагу и ставило на бројна и тешка искушења духовну снагу српског народа102. У дефинисању наше стратегије развоја потребно је, дакле, ослонити се и на искуства из претходног периода. То не подразумева само извлачења поука из примене различитих стратегија (анти)развоја, него укључује и анализу за ово поднебље спeцифичних појава „дугог трајања“ (longue durée; фернан Бродел /Fernand Braudel/, 1902–1985) [Braudel 1949]. Треба такође имати на уму и то да се при решавању питања стратегије развоја плаћа и цена паразитског и конфликтног система друге Југославије, распада државе, рата, санкција, …. не сме се испустити из вида да се све ово дешава у време транзиције, тј. прелаза од нетржишног на тржишни механизам, од друштвене на приватну својину, од једнопартијског на вишестраначки систем, што само по себи пред ставља коренит (и скуп) економски, политички, социјални и културни преображај. Стални је притисак, споља и изнутра, да се симултано решавају проблеми и премодерне и модерне и постмодерне. То несумњиво погоршава стање, што не значи да нема излаза. Ако се мудро искористе најновија достигнућа (информатичке) технологије, организациона иновативност, предузетнички талент и уопште креативност, то може да се покаже и као компаративна предност развојних придошлица (latecomer-а). Питање интегрисања у свет није питање једне идеологије, а још мање једне странке, то је питање опстанка и модерног развоја. Оно се решава зато да би се из сталног ванредног стања најзад дошло у стање које омогућава нормалан материјални и духовни развој. У овом тренутку оно се јавља најпре као државно и политичко, а дугорочно посматрано оно је првенствено економско и културно питање. Не треба посебно истицати да је пре свега реч о производној култури као основној претпоставци развоја. Само ефикасан и богат развој омогућава укључивање у савремени свет чију судбину хтели не хтели делимо 103. Модернизација, при том, не значи пуко подражавање, а још мање маргинализацију неоколонијалног типа. Модерност која не пориче самосвојност – то је формула која одређује националну стратегију развоја. Еумоника (наука о добром друштву) учи да нема квалитетног и стабилног развоја без јаког, плуралног, друштва с аутономним сферама чији се развој вреднује тим сферама иманентним мерилима. И ако народ и његова елита желе да српско друштво буде „озбиљно и одговорно“ (с јасним и унапред утврђеним правилима понашања) онда то друштво треба и да крене у том правцу104. У сваком случају потребна је најпре сопствена интеграција и консолидација, па онда, према светским критеријумима, укључивање у шире окружење105. При свакој интернационализацији, тј. укључењу у свет, не треба сметнути с ума да (и) тамо беспоштедно владају интерес, моћ и принуда … О томе посебно може да сведочи овај део света, јер, као што то констатује Ендрју Нагорски [Nagorski 1992 ], „Балкан је кроз историју био шаховска табла за спољне силе. Међутим, живот је неправедан, рат је неправедан и нови светски поредак је неправедан. Нова Европа ће припадати онима који буду тријумфовали над свим тим неправдама и који не буду дозволили да њихови унутрашњи сукоби измакну контроли.” Наш је избор: или објект (колонија) или субјект, озбиљан чинилац који сам (уза сва дата објективна екстерна ограничења) одлучује о својој судбини и организовано се укључује у балканске, европске (првенствено медитеранске и дунавске) и светске развојне процесе (и пројекте!106).101 В. фусноту 108 на стр. 68. 102 „Вековима су Срби били приморани да се бори за сопствену егзистенцију на границама толиких струјања и страних инвазија. Повлачили су се у планине тражећи материјално прибежиште. Али истинско духовно прибежиште налази се у срцу које слуша глас сопственог идентитета усклађеног с позвањем у знаку провиђења.“ Ове речи би вероватно многи читаоци доживели као тумачење суштине српске историје. Њих је написао чех, кардинал Томаш Шпидлик (1919–2010), истакнути римокатолички богослов, један од главних западних специјалиста за православље [шпидлик2007:7]. После Великог рата (1919) двадесеттрогодишњи Милан кашанин, свестан високе цене опстанка коју су том рату Срби платили, у оптимистичком заносу, дефинише основе стратегије будућег развоја: „Ми смо у прошлости толико страдали, и нас данас има тако мало, да не смемо себи дозволити непотребно расипање националне снаге никад, и нигде, па ни у ситним стварима. Ако хоћемо да за наше непријатеље одиста нешто значимо, ми се не смемо, као деца, позивати само на своју душу, коју они нису способни да виде —иако је и велика и лепа —него и на нашу снагу, коју треба да им дамо осетити. Ми, који смо на граници Руса и Запада, између душе и ума, …, ми ћемо показати да се може помирити интелект с душом, …, и да је њихова уједињена снага највећа моћ што је дух човечји може имати. Ја верујем да је баш у том наше предодређење, и да ће нам наша снага увек бити толико јака да надвладамо нашу судбину.“ [кашанин 1919] на крају другог светског рата (1944) Милутин Миланковић, великан светске науке (добровољац у балканским ратовима, ратни заточеник у Првом светском рату) пише славном сликару Паји Јовановићу: „Сећам се нашег првог састанка и познанства у Скопљу, неколико дана иза кумановске битке (ок тобра 1912, прим. И. С.). то су била времена наше српске славе и ми смо имали срећу да видимо како се њено сунце рађа на обзорју. Онда смо гледали, одушевљено и са пуно поуздања убудућност. – а сада, после 32 године које од тог доба прохујаше, морамо се запитати да ли нам очински дом неће бити раскопан, а име и лице угашено? Сада дођосмо до тужног сазнања да смо ми само мали један народ боље рећи једно племе, окружено и угрожено свим својим суседима. Да ли ћемо моћи опстати као самосталан народу независној држави? Да ли ћемо бити способни да се политички, економски и културно одржимо као национална индивидуа? Размишљајући о томе, сада сам ипак јасно увидео да је у нашем потпуном расулу када су наши политичари упропастили оно што смо вековима стварали – прека потреба да спасавамо наш културни капитал. њега су створили наши велики синови. Они су показали до које су се висине уздигле способности наше расе (архаизам, пре другог светског рата уобичајен синоним за нацију, нап. ур.) они ће служити за углед и подстрек млађим нараштајима“… [Суботић 2009: 180–181] Стратегије развоја: замисли и остварења. 103 Андра Николић би рекао индустрија, а то би потврдио и драгутин Милутиновић (в. њихове радове у Прилозима). 104 у актуелној стварности на делу су супротне тенденције: негативна политизација, корпоративизација, свеопшта комерцијализација… 105 С обзиром на нашу „специфичну тежину” (учешће у светској производњи, трговини, научним дос тигнућима и техничким изумима), одмах, међутим, треба размишљати о таквим облицима регионалног повезивања као што су, на пример, различити флексибилни видови макрорегионалних (балканских) интеграција, функционална интеграција у европску унију (технички стандарди, ма гистралне саобраћајнице, дунав, посебно сада после завршетка изградње канала Рајна–Мајна–ду нав 1992. године). Стратешки ресурси (географски положај, вода као развојно кључни елементу 21. веку) захтеваће строго економско вредновање уз селективно учешће међународног капитала. Часлав Оцић.Нека општа запажања о стратегијама развоја Србије …you shall not go to Mecca, oh Nomad, the road you have followed leads to Turkestan.107 у последњих 14 година на централном државном нивоу донето је око 120 (што секторских што „проблемских“) стратегија. када је реч о том најновијем покушају реформских промена намеће се најпре нека концепцијска питања: да ли аутори (а најчешће и самоевалуатори!) тих стратегија третирају Србију као специфичан – или чак јединствен – случај 108 или за њих она представља пример који има општи(ји) значај 109. Ако је она посебна (до уникатности) – да ли је и концепт промена које стратегије желе да иницирају томе прилагођен, а ако је њен (развојни) проблем универзалног карактера, да ли (временски и просторно) универзални реформски рецепти (какви се углавном прописују110 у нашим стратегијама) дају у Србији (позитивне) резултате. Пажљиво читање стратегија изазива бројне асоцијације, понеку недоумицу, отвара питања, тражи додатна разјашњења … : Асоцијације: Пре свега, фасцинира снажна амбиција да се доситејевски пројект „недовршеног просветитељства“ коначно приведе крају у Србији. По детаљизму он асоцира на аcquis cоmmunautaire, а по нормативном ентузијазму и оптимизму на кардеља. Хибридни стил и језик стратешких докумената одражавају хибридни карактер садржаја иницираних промена: Оне су мешавина свеобухватних и коренитих резова и постепене изградње нових институција; при томе, утисак је да превладавају револуционарни (тачније: волунтаристички) у односу на реформистичке елементе. Основна недоумица гласи: Да није било временских и ресурсних ограничења, да је постојало јединство политичке воље, да је све што је планирано и написано, и да је скупштина донела све предложене законе – да ли би у Србији дошло до крупног реалног помака набоље? Другим речима, да ли је (на основу таквих стратегија) жељена револуционарна трансцеденција могућа. Питања: шта су циљеви реформе, како су хијерархизовани, која су расположива средства, какав је њихов однос према циљевима, које су фазе реформе, који трошкови и користи, како се они расподељују (ко су бенефактори, а ко плаћа рачун промена111), ко су главни актери (иницијатори) – елита (top–down тип реформе) или маса (down–top реформa), језик реформе и учешће у њеном остваривању, мала земља и економија обима, ограничења примене стратешких идеја – објективна (одређена историјим и географојом) и „субјективна“ (само/ наметнута, на пример, одрицање од суверенитета над делом територије; „раста нак с идентитетом“ [Čolović 2014], … ). 106 укључујући ту и пројекте израде стратегија које су рађене на захтев ЕУ и Светске банке; те стратегије су биле део процедуре прикључења Србије ЕУ; оне су биле (пред)услов за грантове, донације (из којих су финансиране и израде тих стратегија) и за одобравање средстава (кредита) из претприступних фондова. Занимљиво је да је тадашња експертска власт одбила израду опште стратегије привредног развоја (која би подразумевала и строжу контролу употребе одобрених средстава), а на којој је инсистирала Светска банка. Експерти су сматрали да су довољне три стратегије: „афричка“ – смањења сиромаштва, европска – прикључења еу и „зелена“ – одрживог развоја (у којој је одрживост сведена само на еколошку димензију, уз само узгредно помињање економске и социјалне димензије…). 107 у Меку нећеш ићи / о номаде, путем / којим си кренуо /у Туркестан ћеш стићи! (упозорење залуталом номаду у авганистанском селу где није постојао компас и где су обавештења о правом путу до Светог града пружали агенти и водичи запослени код локалних господара.) 108 а како други виде наше специфичности („изузетност“?!)? Јохан Галтунг у интервју за НИН дату време бомбардовања Србије: Зашто „Милосрдни анђео“ и НАТО толико уживају да нас понизе, да нам укидају струју и воду, руше фабрике, телевизије, … – Због западног дуализма. Ваша земља је као и наша хришћанска, прожета традицијом у којој се свет види као вечита борба добра и Зла. А Срби имају погрешно хришћанство (1054. године раскол цркава), погрешно писмо, били су под окупацијом погрешног народа (Отоманска империја уместо хабсбурга), у сваком случају, окренути су истоку, српска држава један је од стожера „комунистичких“ земаља; Србима се није допала аустријска анексија Босне и херцеговине 1908, стога меци у Сарајеву 28. јуна 1914; борили су се с нацистима по страшној цени у другом светском рату и потукли их, и, уза све то: Југославија је изгледала као Варшавски пакт, мала земља на северу (Словенија као балтичке земље), велика католичка земља (хрватска као Пољска), па Србија као Русија, православна/комунистичка, а муслимани по џеповима и на југу. Људски мозак функционише по систему препознавања шаблона: ратовати против Србије исто је што и ратовати против Русије, јер је то рат који нису добили пошто је хладни рат престао. [галтунг 1999: 14] (подвлачења Ч. О.)Концепт и контекстПромене у привредама и друштвима нису само насумичне, случајне, нити су искључиво последица свесне планске акције. Између ситуација које су последица крајње спонтаности и тоталног (историјског, социјалног, економског, политичког, …) инжењеринга, широк је спектар различитих типова привредних и друштвених стања, с обзиром на то да су привреда и друштво комплексни системи („амалгами“), које обликују – неједнаке по снази и структури – природне, социјалне и духовне снаге 112, у различитом временском и просторном контексту. Да би се објаснила и разумела резултанта деловања тих узајамно повезаних разнородних сила у неком временском пресеку није довољна само једна научна дисциплина, па макар то била и несумњиво важна – економска. Потребан је скуп научних теорија које су прецизно калибрисане у односу на проблем (предмет истраживања), али и међусобно. ту консистентност треба да обезбеди нека теорија „средњег нивоа“, опште теорије су ту готово бескорисне, а идеологије и да не помињемо. Разматрање и успешно решавање конкретних питања стратегије развоја, дакле, није могуће без јасног и консистентног полазног концепта и ван конкретног контекста. Претпоставке дефинисања стратегије су како познавање положаја (ограничења) земље тако и друштвених циљева. У одлучивању о ограничењима положаја може се поћи од неких од следећих принципа: а) принцип (дис)континуитета, односно везивања за постојеће versus ново ab ovo; б) принцип повратка на стара добра времена versus principle of no return; в) принцип поштовања међународних економских веза versus аутаркија; г) принцип негације искључења земље из међународних духовних комуникација versus културни изолационизам. У разматрању циљева основа вредновања може се конкретизовати на разне начине у зависности од владајућег система вредности. Донедавно су се у западном систему вредности као примарни политички циљеви дефинисали: 1. слобода, 2). правна држава, 3. демократија, 4. подржавање културне посебности и различитости, 5. моћ заједништва, 6. међународна солидарност; а као међуциљ: 7. трансформација растућег у стабилно становништво. као примарни економски циљеви обично су се од ређивали: 1. обезбеђење егзистенције, 2. благостање, 3. пуна запосленост, 4. социјално осигурање, 5. брига за слабе чланове друштва (односи се према 1–4 као супсидијарни циљ), 6. могућност образовања за све, 7. подршка поро дици, 8. заштита околине (овај циљ је пре свега у служби будућих поколења), 9) (п)одржавање неких привредних грана; а као међуциљеви: 10. стабилност нивоа цена и 11. равнотежа платног биланса113. Однедавно, с отпочињањем тзв. постлибералне и постдемократске ере (г. ј. Зиновјев) на Западу, односно с најновијим таласом тоталитаризма и демографског слома, систем циљева (и декларисаних, а још више недекларисаних) битно се променио114. *** Пред нашим очима „стари поредак“ се мрви (или је већ у развалинама) пред силом чија је основна особина ароганција (Ми правимо историју!) и цинизам (постмодернистички експеримент у деконструкцији). У све снажнијем процесу десуверенизација, тј. историјске десубјективизације, мали и немоћни постају објект („покусни кунићи“) „новог“ поретка… има ли још у том суморном светском пејзажу изгледа за различитост и разноликост, за универзална начела и правила, за опште вредности, за мале, слабе и сиромашне? Песимисти их не виде115, оптимистички озарена лица проповедају веру у светлу будућност. а реалисти? Они – сучу рукаве!109 треба одмах истаћи да овде није реч само о Србији. Она може да послужи као врло погодан пример анализе „пост-истичке ситуације“ у малој земљи коју карактеришу развојне асиметрије дугог трајања. 110 Ресавска школа, дакле, и даље ради пуном паром! 111 Бити за добру ствар добра је ствар бити за добру ствар, то је добро али питати да ли је ствар баш уистину добра и за кога је добра није баш добро. Ерих Фрид (Erich Fried), Песме без граница. 112 утисак је да у презентованим документима није учињен довољан напор да се идентификују снаге од посебног значаја за обликовању савремене структуре привреде и друштва Србије. Осим тога, даје се најчешће фактографија која се односи само на краћи исечак времена (неретко само на тренутак када се ради стратегија), при чему ни таква фактографија не пружа потпуну слику стања привре де и друштва. нема временских серија које би показивале трендове раста (пада) српске привреде у претходној деценији (или у дужем распону), као ни података о другим сличним транзиционим привредама, што затвара могућност посматрања Србије у компаративној перспективи. Уопште узев, одсуство потребне базе индикатора отежава или чак готово онемогућава емпиријску анализу. Стога је предмет овог излагања нужно сведен само на „квалитативна“ разматрања концепта и контекста промена.Могуће стратегије развоја Србије: немогућа мисија?А пре него засучу рукаве, било би пожељно да размисле о речима младог Милана Кашанина који у историјском тренутку по много чему сличном данашњем говорио језику (и суштини) стратешких пројеката (визија), методу рада, тадашњим (и данашњим?) навикама и заблудама: „да ли зато што смо Слoвени, или што смо јужњаци, или што нам је култура још млада — или и због једног, и другог, и трећег — тек, ми најрађе расправљамо велике проблеме, развијамо их у дуге разговоре и облачимо у звучне речи. Никад нам ништа доста није: од приповедача тражимо да су филозофи, од филозофа да су пророци, а од песника да су оснивачи нових религија. Незадовољни смо: непрестано зазивамо нове Мештровиће, Мештровиће у музици, у песништву, у сликарству, у естетици, у филозофији. Боже — молимо се сваки дан — дај нам генија, дај нам их да нас воде, да објаве свету ко смо и да нам рекне какви смо. И бринући се тако, са страхом, о раду будућих поколења, проклињемо своје претходнике и каменујемо своје савременике. До наивности се заљубљујемо у велике теорије, а свим бићем презиремо мали и ситни рад.

Aли, какогод те наше велике чежње сведоче да нам је душа витка и немирна, и узаврела од несазнане још снаге, фантазија наша безгранична у доброти и лудости, а наше амбиције благородне, поносне и лепе, оне нам исто тако сведоче и о том да наш интелект није баш особито чврст и прав, нити наша воља сигурна и јака. Јер има малих ствари без којих нема ни великих. Има малих ствари о којима треба говорити као и о великима. Безброј малих ствари чине темељ великој згради лепоте, истине и доброте. Ничега нема ни на небу ни у ваздуху; све је на земљи. Дух је змај; он високо лети у зраку, али конопац треба чврсто држати у рукама.“ Да ли је „мали и ситни рад“ претпоставка израде могуће велике (гранд, кровне) стратегије (опстанка и) развоја116 Србије? Рад свакако, рад који гута време, енергију и нерве, напоран и упоран, непризнат и незахвалан, неретко залудан (exercise in futility). Како треба да изгледа (оптимална) структура и динамика израде једне такве стратеголошке студије117? Предлог могућих тематских кругова (и њима дефинисаних појединачних стратегија) дат је у графикону 2. Природа је наглашено вишедимензионалан концепт: Може значити ‘мате ријални свет у целини а посебно средину (биљкe, животињe и земљиштe) на коју човек не утиче’118. У контексту развојне диференцијације природа се може дефинисати као природни закони (гравитација, зрачење, денудација, итд.) И њихови утицаји на земљину кору. Устварности све људске акције крећу се у оквиру природних закона, али овде (из разлога једноставности) инвентарисаћемо само она дејства која нису резултат људског делања али имају дубоке последице на развој, односно на друштвени живот. Такви чиниоци укључују геоморфологију, сезонске промене соларног зрачења, климу, тло (и стене), размештај (распоред) воде и земљишта. Чин и чињење у овој области уоквирују једнодимензионално време и тродимензионални простор као објективно дати чиниоци. Биос је део природе коме је иманентна способност раста и репродукције. Биос укључује све видове живота, од једноћелијских организама (бактерија, итд.) до људских бића. Биолошки ентитети обично су јасно разграничени у односу на спољњи свет, али имају отворе за уношење хране и екскрецију и облике мултиплих тела (симбиоза, пренаталност, итд.). Демос је подгрупа биоса, њега чине људска бића. Људска бића се посматрају као биолошки ентитети с рефлексивном свешћу 119 коју не поседује ни једна друга врста 120. Технос представља људску вештину удешавања (аранжирања) објеката и/или акција према унапред утврђеном време-простор обрасцу, што има неку сврху, најчешће проширење биолошког домашаја, односно повећање домета људских бића. Технички објекти и чинови су обично добро дефинисани и заокружени (прецизно раз граничени). Они често чине скуп објеката или чинова који су узајамно калибрирани. Привреда или тржишни систем (у капитализму као економском друштву121) начин је размене вредности између појединаца и група у циљу повећања благостања кроз растућу диверзификацију и специјализацију (поделу рада). И ако у начелу тржиште нема границе (његове границе су границе глобуса, отуда: глобализација, империјализам и колонијализам), на њега утичу трансакциони трошкови, трошкови окупације и фрикције повезане с великим раздаљинама. Регулација или систем владања је начин на који се простиру (шире) наредбе о понашању на целој територији (државе). Регулација може бити заснована на демократској структури моћи, тј. да је директно или индиректно подржава већина народа унутар дефинисаног подручја, али може да буде и утемељена и на употреби силе. Својина је регулативни систем који има за циљ утаначење права појединаца и организација (физичких и правних лица) у коришћењу објеката, земљишта и симбола. Својина и други облици приступа средствима (активи, капиталу, имовини) обично се врло строго дефинишу. Моћ је способност наметања жеље другим људима. Регулација се одређује (и црта границе) готово увек у односу на јасан територијални обухват, другим речима, она пушта корен и гнезди се у простору. Комуникација је ширење информација путем језика и симбола. Информације се посредују различитим каналима, неки имају структуру мреже, док су други веома зависни од трансмисије и рецепције (преноса и пријема) технологије. Култура је скуп правила насталих у групама или пренетих комуникацијом а који се тичу норми, веровања и понашања. Према овој (грубој) дефиницији она укључује друштвено понашање, религију и етику122. *** унутар граница које постављају природни закони, појединци и групе могу покушати да спроведу своје планове пожељног стања ствари у жељено време. Другим речима, они покушавају припремним мерама да постигну извесне локационе аранжмане. То стратешко планирање је мање или више формализована процедура за досезање жељеног циља, која укључује локациони аранжман у (једнодимензионалном) времену и тродимензионалном простору. При томе, (ако желе да буду успешни) стратези (појединци и групе, „ели та“) у планирању не могу а да не уваже значај интеракције, међузависности и узајамности, и, посебно, интереса123.113 у ЕУ контексту систем вредности дефинисан је прагматично: вредности су инструменталне и прописане копенхагеншким критеријумима. 114 В. [Rand 2962], [Fukuyama 2002], [Angelis 2007], [Буха 2007], [Choudhury 2007], [Kanton 2009], [McKinley 2007], [Мандзаридис 2011], [Sedlacek 2011], [Вест 2013]… 115 Jер, како општу судбину тумачи уајлдов (Oscar Wilde) ткач: „у рату, јаки од слабих праве робове, а у миру то чине богати од сиромашних“. а: „јагње је криво самим тим што је вук гладан“. 116 „Без копејке рубља не живи“, каже руска пословица, а „има ли твој метар центиметар?“, питају се Срби у далмацији. 117 један такав концепт дао је Бранко Крга; в. његов рад у овом Зборнику. За системски приступ идентификацији простора пожељних а могућих стратегија развоја Србије в. рад Властимира Матејића. такође в. радове Зорана Поповића, Бранислава Р. Симоновића и Радивоја Митровића у овом Збор нику. 118 Рудолф Kjелен (Rudolf Kjellen) је 1899. истакао да ‘природно’ може да има два значења: утемељен у природи, али – у пренесеном смислу – и изразито примерен (прикладан, адекватан). Речник Матице српске наводи да се реч ‘природно’ употребљава и у значењу ‘нормално’. у том речнику дата су у друга значења те речи. 119 О њиховом здрављу в. радове Бране димитријевића, Паје Момчилова и ђорђа јаковљевића у овом Зборнику. Те радове је могуће сврстати и у тематским круг култура. Они изванредно илуструју преплетеност развојних процеса и указују на тешкоће дисциплинарних разграничења и класифи кација. 120 Демографија је наука о људским бићима (становништву); За демографска питања в. рад Владимира Никитовића у овом Зборнику. Списак осталих научних дисциплина (и интер- и трансдисципли нарни приступа) омеђен поменутим тематским круговима биће дат на основу почетне расправе посвећене основним концепцијским и методолошким питањима израде стратегије/а. 121 у привредној историји човечанства поред тржишта и друге социјалне институције обављале су макроекономску функцију координације одлука микроекономских субјеката. В. у овом зборнику бројне радове посвећене економским питањима, односно стратегологији привредног (посебно индустријског) развоја. 122 В. радове триве инђића и Зорана аврамовића у овом Зборнику. 123 десет поменутих тематских области нису дисјунктни скупови, они се преклапају (имају заједнич ке подскупове), стога је прилично тешко дефинисати предмет истраживања „надлежних“ научних дисциплина. Није ништа лакше ни прецизирати (и класификовати) оне проблеме који немају своју „матичну“ дисциплину. такви су, на пример, наведене интеракције, међузависност и узајамност, и интереси. Довитљиви Гункл, поменут на почетку овог рада, и њима је доделио научне дисци плине, задуживши алелоаниологију да се као својим предметом истраживања бави интеракцијама (interactions), алелогију међузависношћу и узајамношћу (interdependences and reciprocities), а кедо логију интересима (interests) [http://ideonomy.mit.edu/division.html].


ОЗНАКE ГЕОГРАФСКОГ ПОРЕКЛА

1. Шта су ознаке географског порекла?

Ознаке географског порекла су заједнички назив за две врсте знакова разликовања: имена порекла и географске ознаке.

2. Шта су имена порекла?

              Име порекла је назив одређеног места, региона или, у ређим случајевима, земље, којим се обележава одређени пољопривредни, прехрамбени или други сличан производ. На пример, “Лесковачки домаћи ајвар”. Производ је ајвар, а “име његовог порекла” је “Лесковачки домаћи ајвар”.

Да би одређени производ могао да буде обележен именом порекла, потребно је да испуњава одређене услове. Узмимо опет као пример ајвар.

Да би одређени ајвар могао да буде обележен именом порекла “Лесковачки домаћи ајвар”, неопходно је да испуни одређене услове:

1)мора да потиче из Лесковца, односно из региона Лесковца.

2)његов квалитет или његове карактеристике морају битно или искључиво да буду последица те чињенице. Другим речима, “Лесковачки домаћи ајвар” дугује своје особине свом географском пореклу – природним факторима који тамо владају (паприци која се тамо гаји, макро и микро климатским условима који у том подручју постоје, итд.) или вештини, односно, посебним знањима или поступцима обраде људи који тамо живе и који га праве.

3)производња, прерада и припрема се у целини одвијају у региону Лесковца.

Да би одређени производ могао да буде означен именом порекла, потребно је да постоји јасна веза између његових особина и његовог географског порекла. Особине датог производа, морају да буду искључиво или битно условљене његовим географским пореклом. Поред тога, потребно је да се све његове производне фазе – припрема, прерада и производња – одвијају на датом географском подручју.

3. Шта су географске ознаке ?

Географском ознаком се обележава роба пореклом са територије одређене земље, региона или локалитета, где се одређени квалитет, репутација или друге карактеристике робе суштински могу приписати њеном географском пореклу.На пример,географска ознака заштићена на територији Републике Србије је “Вода Врњци”, а односи се на робу: минерална вода, чије извориште је у Врњачкој бањи.Производња и/или прерада и/или припрема те робе мора да се одвија одређеном ограниченом подручју, у овом случају одвија се у Врњачкој бањи.

Да би одређена вода могла да буде обележена географском ознаком“Вода Врњци”, потребно је било да испуни одређене услове.

1)Мора да потиче са одређеног подручја, подручја Врњачке бање.

2)Њен квалитет, репутација и/или друге карактеристике приписују се њеном географском пореклу.

3)Најмање једна фаза у њеном производном процесу мора да се одвија на томгеографском подручју.

4. Који производи се обележавају ознакама географског порекла?

Ознакама географског порекла означавају се природни производи (вода, камен, итд.), пољопривредни (купус, бели лук, малина, итд.), прехрамбени производи (сир, кулен, кобасица, итд.), индустријски производи (пиво и сл.), производи домаће радиности (ћилим, вез, итд.) и услуге (чигота и сл).

Највећи број производа обележен ознакама географског порекла су пољопривредни и прехрамбени производи.

5. Које су предности заштите ознаке географског порекла ?

Ознака географског порекла може да буде, и најчешће јесте, значајно маркетиншко средство које овлашћеном кориснику гарантује предност у односу на конкуренцију на тржишту, поштогарантује контролисан и посебан квалитет производа и његово порекло.


6. Како се штити ознака географског порекла ?

Заштита ознаке географског порекла обједињава два различита поступка: поступак за установљење ознаке географског порекла и поступак за признање статуса овлашћеног корисника ознаке географског порекла.

Ако се пред Заводом за интелектуалну својину први пут установљава ознака географскog порекла, као потпуно ново право које до тада није било регистровано, заинтересовано лице ће покренути поступак за установљење ознаке географске порекла.

Ако је ознака географског порекла већ установљена, и уколико неко жели да стекне право да ту ознаку употребљава у промету, покренуће поступак за признање статуса овлашћеног корисника ознаке географског порекла.

7. Поступак за установљење ознаке географског порекла

Поступак може да покрене свако домаће физичко или правно лице које производи на одређеном географском подручју производе који се обележавају називом тог географског подручја, као и удружења ових лица, привредне коморе, удружења потрошача и државни органи заинтересовани за заштиту имена порекла, односно географске ознаке у оквиру својих активности, страна физичка или правна лица, односно страна удружења, ако је име порекла, односно географска ознака призната у земљи порекла, када то произилази из међународних уговора.

Поступак се покреће подношењем пријаве за установљење ознаке географског порекла, која се састоји из:захтева за установљење ознаке географског порекла (образац Г-1), описа географског подручја и података о специфичним карактеристикама производа.

Захтев за установљење имена порекла и географске ознаке подноси се на истом обрасцу Г-1, само на одговарајућем месту тог обрасца, треба уписивањем ознаке X, навести да ли се тражи заштита за име порекла или географску ознаку.


8. Поступак за признање својства овлашћеног корисника

Поступак може да покрене свако физичко или правно лице које производи на одређеном географском подручју производе који се обележавају називом тог географског подручја, као и удружења тих физичких и правних лица.

Поступак се покреће подношењем пријаве за признање својства овлашћеног корисника, која се састоји иззахтева за признање својстава овлашћеног корисника(Образац О-1), доказа о обављању одређене делатности, као и доказа о извршеној контроли производа.

9. Која права имају овлашћени корисници ознаке географског порекла?

Овлашћени корисници имена порекла, односно географске ознаке имају искључиво право да:

1)име порекла, односно географску ознаку користе за обележавање производа на које се име порекла, односно географска ознака односи.

2)свој производ обележавају ознаком “контролисано име порекла”.

3)свој производ обележавају ознаком “контролисана географска ознака”.

Напред набројана права обухватају и употребу имена порекла, односно географске ознаке на амбалажи, каталозима, проспектима, огласима, постерима и другим облицима понуде, упутствима, рачунима, пословној преписци и другим облицима пословне документације, као и увоз и извоз производа обележених тим именом порекла, односно том географском ознаком.

10. Колико дуго траје заштита ознаком географског порекла?

Трајање регистрованог имена порекла, односно регистроване географске ознаке није ограничено.

Статус овлашћеног корисника ознаке географског порекла траје три године од дана уписа признатог статуса у Регистар овлашћених корисника ознаке географског порекла уз могућност продужења неограничен број пута, све док траје ознака географског порекла.

11. Која је разлика између ознаке географског порекла и жига?

Географска ознака означаваробу која потиче са одређеног географског подручја. На пример, име порекла “Сремски кулен” говори да тај производ потиче са подручја Срема.

Такође, ознака географског порекла гарантује потрошачу да тај производ има одређени квалитет дефинисан у елаборату о ознаци географског порекла. На пример, “Сремски кулен” карактеришу одређене особине које га чине различитим од било код другог кулена који може да се нађе на тржишту.

Најзад, квалитет производа означеног ознаком географског порекла је проверен и потврђен од стране сертификационог тела пре него што је тај производ доспео на тржиште.

Насупрот томе, жиг служи разликовању истих односно сличних производа и/или услуга које на тржиште стављају различити привредни субјекти. Жиг индивидуализује робу и/или услуге, чини их препознатљивим у односу на све друге производе и/или услуге исте врсте па тако, захваљујући жигу, потрошач зна „извор“ производа који купује. На пример, минерална вода “Aqua Viva” разликује се по свом жигу од сваке друге воде која се може наћи у промету. Оно што је чини препознатљивом је управо њен жиг – “Aqua Viva”.

Постоји значајна разлика и у погледу носиоца права.

Док је ознака географског порекла колективно право које могу да користе сви произвођачи са одређеног географског подручја који испуњавају одређене услове дефинисане у елаборату о установљењу те ознаке, жиг је по правилу индивидуално право које може да користи само индивидуално одређено физичко или правно лице које га је заштитило. На пример, име порекла “Књаз Милош Буковичка бања” могу да користе лица која су стекла својство овлашћених корисника са подручја изворишта те минералне воде у Буковичкој бањи код Аранђеловца. Овлашћени корисници ове географске ознаке су Привредно друштво за експлоатацију минералне воде и производњу пића Књаз Милош а.д. Аранђеловац, Јужна индустријска зона бб и Предузеће за експлоатацију минералне воде и производњу пића Књаз Милош а.д. Индустријска зона бб, 34300 Аранђеловац.

С друге стране, жиг може да користи само оно лице, правно или физичко, на чије име је тај жиг регистрован односно стицалац лиценце. На пример, жиг “Imlek” може да користи само његов власник који је тај жиг регистровао – АД “Имлек”, Београд. Изузетак представљају колективни жигови и жигови гаранције.


12. Који називи се не могу заштитити као ознаке географског порекла?

Генерички термини не могу да се заштите као ознаке географског порекла. То су они термини који су дуготрајном употребом у промету постали синоними за одређену врсту производа. Тачније, ти географски називи су престали да буду географски називи и постали називи самог производа. Као пример ГО која је постала генерична може се навести назив„Камамбер“ за сиреве који је постао уобичајен за означавање било ког сира који има укус „Камамбера“.

Ознакама географског порекла не могу да се заштите називи биљних сорти или животињских врста, чијом би заштитом настала забуна у погледу стварног географског порекла одређеног производа.

Као ознаке географског порекла не могу да буду заштићене речи које су назив земље, региона или локалитета са кога производ потиче, али који код потрошача изазива лажну представу да производ потиче из друге земље, региона или локалитета.

Ознаке географског порекла које су истоветне или битно сличне раније регистрованом жигу, уколико с обзиром на репутацију, познатост и дужину употребе тог жига постоји могућност настанка забуне потрошача у погледу произвођачког порекла производа.


ORGANSKO STOČARSTVO

Organska poljoprivreda podrazumeva proces održivog razvoja ruralne sredine u skladu sa raspoloživim resursima, tradicijom, biodegradabilnim potencijalom staništa i predstavlja zaokruženu i celovitu farmsku, ratarsku i stočarsku proizvodnju, čime je obuhvaćeno i očuvanje i obnova prirodnih resursa, kao i povratak tradicionalnim vrednostima i znanjima.

Organska proizvodnja


U poređenju sa konvencionalnom proizvodnjom u stočarstvu, poštovanje standarda i zakonske regulative pri kontroli svake faze proizvodnog ciklusa, koji su definisani u organskom stočarstvu, u mnogome doprinosi proizvodnji zdravstveno bezbednih proizvoda animalnog porekla, zaštiti životne sredine i razvoju socio-ekonomskih entiteta. Poštovanje visokih standarda dobrobiti životinja ima pozitivne efekte na zdravstveni status životinja. Pozitivni efekti na zdravlje humane populacije i na stanište su dugoročni i nemerljivi. Karakteristika organske proizvodnje je manja produktivnost u odnosu na konvencionalnu, tako da su proizvodi dobijeni u organskim sistemima za oko 30% skuplji. Dobro dizajnirani akcioni planovi i snažni podsticaj proizvođača na nacionalnom nivou, neophodna su podrška razvoju ovog vida proizvodnje. U ciklusu organske proizvodnje životinje, kako divlje, tako i domaće, zauzimaju važno mesto u održavanju prirodne ravnoteže i zaokruživanju ciklusa ishrane. Rastuće saznanje o poremećajima ekosistema i ugroženosti živog sveta u celosti nametnulo je potrebu da se preispitaju do sada primenjivane tehnologije i metode za ubrzavanje proizvodnog rasta u svim ljudskim delatnostima uključujući i poljoprivredu.

Organska semenska proizvodnja

Osnovni problem sa kojim se suočava savremeno čovečanstvo je zagađenje biosfere koje dovodi do klimatskih promena, povećanja kiselosti zemljišta i voda i promene hemijskog sastava živih organizama. Tako je ustanovljeno da je koncentracija nitrata u vodama u direktnoj linearnoj korelaciji sa potrošnjom azotnih đubriva, koncentracija pesticida i herbicida u animalnim tkivima sa potrošnjom hemijskih sredstava, sadržaj antibiotika u mleku i jajima sa intenziviranjem profilakse i terapije i tako dalje. Kako je upotreba antibiotika u veterinarskoj medicini značajno doprinela razvijanju rezistencije mikroorganizama, organski uzgoj na pravi način eliminiše uticaj veterinarske kurative na pojavu rezistentnih sojeva i favorizuje uzgoj genetski rezistentnih životinja, što doprinosi očuvanju animalnih resursa u stočarstvu i zaštiti biodiverziteta.

Održiva poljoprivreda

Prednosti organske proizvodnje su što je zasnovana na mešovitom sistemu gajenja više vrsta domaćih životinja i polikultura koja se obezbeđuje na manjim površinama omogućava da se uspostave biološki zakonite interakcije i ciklusi kruženja materije između divljih i domaćih vrsta, zemljišta i voda unutar staništa. Ovakva poljoprivreda obezbeđuje amortizaciju negativnih efekata društvenog razvoja na ekosferu i ljudsku populaciju u celini. Organsko stočarstvo po definiciji označava razvoj ove privredne grane bez narušavanja odnosa u prirodnim zajednicama, bez uvoza egzotičnih životinja uz ograničenu primenu proizvoda koji prate animalnu proizvodnju uključujući i terapeutska sredstva. Ovakav način proizvodnje nije po opisu ekstenzivan, nego intenzivan, sa prihvatanjem ograničenja koja postavlja stanište, uz ograničavanje zagađenja u samom staništu čime se obezbeđuje očuvanje celokupne biološke zajednice, postiže zadovoljavajući prihod i otvara mogućnost za razvoj dopunskih delatnosti, kao što je turizam. Kroz organsku proizvodnju dobijaju se visokovredni proizvodi koji nose oznaku organska hrana čime se povećava cena jediničnog proizvoda, smanjuje zdravstveni rizik za konzumente i obezbeđuje se prodor na sva globalna tržišta. Naravno, ovakva proizvodnja podrazumeva veće angažovanje radne snage, što se u globalnim savremenim trendovima depopulacije ruralnih zajednica smatra veoma pozitivnom pojavom.

Osnovni principi organskog stočarstva

Savremeni sistem upravljanja organskom proizvodnjom u stočarstvu je regulisan zakonskim aktima, u standarde o kvalitetu organskih proizvoda ugrađene su ne samo definicije kvaliteta i karakteristika finalnog proizvoda, već je i posebna pažnja poklonjena kontroli svake priozvodne faze dobijanja primarnog proizvoda do plasiranja na tržište.
Zakonska regulativa definiše kontrolu proizvodnih procesa koje imaju cilj proizvodnju adekvatne količine, hemijski i biološki nezagađene, hrane na način koji je ekološki opravdan, ekonomski koristan i zadovoljava etičke kriterijume o humanom postupanju sa životinjama.
Kako je jedan od bitnih preduslova za postizanje skladnog organskog razvoja stočarske proizvodnje ograničena (čak i kroz standarde zdrave hrane) mogućnost primene hemijskih sredstava za zaštitu zdravlja životinja, lokalno adaptirane, autohtone i prirodne rase dobijaju prednost u odnosu na uvezene.
Ovim se postiže korišćenje prirodnih resursa bez izmena prirodnog genofonda u staništu i ne degradira prirodna zajednica, čime se postiže očuvanje biodiverziteta i time obezbeđuje očuvanje ne samo domesticiranih vrsta nego i divljih.

Zbog toga je organsko stočarstvo i poljoprivreda uopšte razvojni put izbora za eko-zone i nacionalne parkove. Ovakvim privređivanjem čuva se i unapređuje prirodna zajednica, smanjuje se nivo zagađenosti okoline, omogućava se očuvanje jedinstvenih i endemičnih formi autohtonih rasa koje predstavljaju izvor nove varijabilnosti za buduće generacije, smanjuje se trend depopulacije sela, naročito u regionima sa ograničenim potencijalom za intenzivan razvoj i čuvaju se tradicionalne vrednosti ljudskog društva. Istovremeno se obezbeđuje rast prihoda i čuvaju se potencijali za razvoj drugih delatnosti, pre svega turizma, lovnog turizma, šumarstva, itd.
Kako je po standardima za ovakav vid proizvodnje veoma ograničena mogućnost zdravstvenih poremećaja jedinke u proizvodnom ciklusu, kao i ambijenta, na ovaj način se smanjuje zdravstveni rizik za populaciju ljudi uopšte, kao i rizik akumulacije rezidualnih materija u organizmima kako životinja, tako i ljudi, odnosno u životnoj sredini uopšte. Značaj autohtonih rasa u organskom stočarstvuJedna od najčešće uočenih pojava u intenzivnom gajenju domaćih životinja je slabljenje konstitucije. Procesi koji su doveli do pojave slabljenja opšte i specifične otpornosti, adaptacionih i aklimatizacionih moći su, na žalost, diktirani od strane odgajivača i selekcionera koji su vekovima sledeći jednostran cilj domaće životinje izvukli iz prirodnog ambijenta, ili ih gajili u modifikovanoj sredini u odsustvu prirodnih selekcionih vektora kao što su predatori, ciklusi ishrane u zavisnosti od sezone i klimatskih ciklusa, delovanje patogenih mikro i makroorganizama i drugi. Posledica selekcije u odsustvu patogenih izazova propušta slučajnim driftom nastalu eroziju nasledne osnove odgovorne za opštu i specifičnu otpornost organizma, čime omogućava opstanak imunološki nekompetentnih jedinki. Savremene metode gajenja mogu da pogoduju utiskivanju ovakvog genoma u populaciju. Kako se kod većine visoko produktivnih, specijalizovanih rasa domaćih životinja uočavaju znaci genetskog kopnjenja (genetic melting), tako raste i učestalost pojave različitih infekcija.
Sprečavanjem gubitaka do kojih dolazi usled delovanja patogenih mikroorganizama na organizme životinja, vakcinacijom i hemioterapijom, nestao je imunski izazov kao uslov selekcije otpornih organizama. Mikroorganizmi su ispoljili svoju neverovatnu moć prilagođavanja na nove uslove, potražili su prelazne domaćine, pritajili se i promenama vrsta na kojim parazitiraju uslovili evolutivne promene koje su dovele do pojave novih patogena i do širenja mogućeg broja alternativnih vrsta na kojima oni mogu da ispolje i pojačaju svoje patogeno delovanje. Zbog ovih činjenica, nekada potencirana hemijska kontrola štetočina danas sve više ustupa mesto biološkim sredstvima kontrole neželjenih pojava u ekosferi, pa je ovo područje dospelo u centar istraživačkog interesovanja. U isto vreme, razvijene zemlje sveta sve više pokušavaju da uspostave organsku proizvodnju na osnovu izazova kao što je poboljšanje postojećeg životnog ambijenta u cilju obezbeđenja opšteg blagostanja ljudske populacije, uz postizanje daljeg ekonomskog napretka u post-industrijskoj eri razvoja civilizacije.
Autohtone rase, čija se mikroevolucija odigravala pod uticajem ambijentalnih selekcionih vektora, predstavljaju jedinstven izvor genetskih varijanti koje omogućavaju adaptaciju na novonastale uslove i mogu da omoguće opstanak populacije pod nepovoljnim delovanjem patogenih mikroorganizama.
Kako su nativne populacije savršeno prilagođene na biogeografske uslove, njihovo gajenje u nerazvijenim regionima, kao i u uslovima gde biogeografski uslovi onemogućavaju intenzivnu proizvodnju može da predstavlja okosnicu privednog razvoja u uslovima poluekstenzivne i ekstenzivne poljoprivrede.
Ove životinje se mogu gajiti tradicionalno u slobodnom sistemu držanja, a kako dobro koriste prirodne pašnjake i livade, njihova ishrana je bazirana na postojećim biljnim resursima i ne zahteva intenzifikaciju biljne proizvodnje.
Veoma izražena otpornost autohtonih rasa omogućava i njihovo gajenje bez većih ulaganja u zdravstvenu zaštitu i lečenje, pa se na ovaj način dobijaju animalni proizvodi posebnog kvaliteta za ishranu ljudi, koji ne sadrže rezidue različitih antibiotika i sredstava za zaštitu bilja.
Ekonomskim korišćenjem dobro adaptiranih domaćih životinja postiže se očuvanje diverziteta domesticiranih vrsta životinja, za selekcione zahvate i izvor genofonda koji može da se suoči sa nepredvidljivim poznatim ili nepoznatim imunskim izazovom u bliskoj ili dalekoj budućnosti.

Obeležavanje i identifikacija grla u organskom uzgoju

Za svaki uspešan rad u uzgoju i selekciji domaćih životnja neophodna je identifikacija i obeležavanje grla, što je i pravilnikom koji se odnosi na metode organske stočarske proizvodnje jasno propisano. Prema zakonskoj regulativi, životinje i njihovi proizvodi moraju biti obeleženi u svim fazama organske proizvodnje. Na primer, sertifikat „organsko mleko“ može da ima samo proizvod dobijen od ovaca iz zapata koji su registrovani za takvu proizvodnju i za koje postoje određeni standardi.

Izbor životinja za organski uzgoj

Izbor životinja za organsku proizvodnju je ključno pitanje za organizovanje uspešne proizvodnje. Pravilnik o metodama organske stočarske proizvodnje naglašava da se u organskoj proizvodnji koriste vitalne vrste i rase životinja koje su adaptirane na lokalne uslove odgajivanja i bolesti, da bi se izbegli zdravstveni problemi ili specifične bolesti karakteristične za vrste i rase koje se koriste u intenzivnoj stočarskoj proizvodnji (stres sindrom, BSE, spontani abortus, težak partus koji zahteva carski rez, itd.).
Iskustva iz zemalja u kojima organsko stočarstvo već ima dužu tradiciju pokazuje da organizacija organskog uzgoja preživara ne predstavlja veći problem.
U ovčarstvu proizvodnja je usmerena na proizvodnju mesa, pri čemu se koriste različiti sistemi držanja ovaca i različite veličine farme. U Nemačkoj, kao primer racionalnog korišćenja prirodnih resursa ističu se rezultati tova jagnjadi virtemberga na paši (38,5 kg) i u kombinovanom sistemu (41 kg).
Jedan od većih zdravstvenih problema u ovčarstvu, koji u većoj meri opterećuje proizvodnju, je kontrola endoparazita, koja ipak zahteva upotrebu antiparazitika.

Standardi dobrobiti životinja u organskom uzgoju

Zakonskom regulativom postavljeni su visoki standardi koji određuju uslove za uzgoj životinja u samoodrživim sistemima. Uzgoj životinja zasniva se na fiziološkim i etiološkim potrebama životinja. U organskom uzgoju nije dopuštena forsirana ishrana i iskorišćavanje životinja. U organskom stočarstvu nisu dozvoljene intervencije kao što je sečenje repova, krila i zuba, debikiranje i obezrožavanje. Neke od intervencija mogu biti dozvoljene u cilju poboljšanja sigurnosti i zdravlja i obavljaju se u optimalnom uzrastu. Patnja životinja pri intervencijama mora biti svedena na minimum, tako da se mogu koristiti anestetici, ako je to potrebno. Kastracija životinja je dozvoljena.
Reprodukcija životinja u organskoj proizvodnji obavlja se putem prirodnog pripusta ili veštačkog osemenjavanja. Ostale metode biotehnologije u reprodukciji kao što je embriotransfer, MOET, kao i hormonalno izazivanje polnog žara nisu dozvoljene.
Standardima su precizno definisani uslovi smeštaja. Životinje se gaje u objektima koji obezbeđuju dovoljno svežeg vazduha i prirodne svetlosti, (definisane su karakteristike objekta, vrsta poda i prostirke, izolacija, ventilacija, relativna vlažnost vazduha, principi dezinfekcije objekata i opreme, dozvoljena sredstva i dr.).
Prema standardima, životinje moraju imati dovoljno prostora za hranjenje, odmaranje i kretanje, pristup vodi i hrani mora biti slobodan. Za svaku vrstu i kategoriju propisana je optimalna gustina naseljenosti, koja obezbeđuje dovoljno prostora za normalno stajanje i pravljenje prirodnih pokreta. Takođe su definisani maksimalni kapaciteti objekata za uzgoj pojedinih vrsta i kategorija domaćih životinja.
Životinje se ne smeju držati vezane. Životinje imaju pristup ispustu, koji mora imati odgovarajuću žaštitu od kiše, vetra, sunca i ekstremnih temperatura.
Standardima se definiše broj životinja određene kategorije po hektaru (maksimalan broj goveda, u zavisnosti od uzrasta i namene je 2-5 grla po hektaru, a ovaca i koza je 13,3).
Posebni propisi opisuju postupke koji se odnose na transport i klanje životinja, precizno definišu proizvodne procese i propisuju detaljan monitoring svih proizvodnih faza.

Ishrana domaćih životinja u organskom uzgoju

Osnovni princip ishrane životinja koji se poštuje u organskom uzgoju je da ishrana životinja mora biti prilagođena fiziološkim zahtevima, uz maksimalno korišćenje raspoloživih hraniva u zaokruženoj organskoj proizvodnji. Hrana mora biti pripremljena u formi koja dozvoljava životinjama da iskažu prirodne navike u ishrani i zadovolje svoje potrebe.
Standardi propisuju zabranu upotrebe antibiotika, kokcidiostatika, medicinskih preparata, stimulatora rasta ili bilo koje materije kojima se stimuliše rast. Zabranjena je upotreba GMO i GMO derivata u celom proizvodnom lancu.
U ishrani životinja nisu dozvoljeni sledeći sintetički proizvodi (stimulatori rasta, sredstva za podsticanje apetita, veštačke boje, urea, mikroorganizmi, čiste amino kiseline), a od prirodnih proizvoda davanje klaničnih odpadaka i životinjskog izmeta.
Ishrana mladunaca u organskom uzgoju je osetljivo pitanje i predmet je mnogih diskusija, s obzirom na to da je u cilju dobrobiti životinja poželjno da se jagnjad hrani 45 dana majčinim mlekom.
Ova odredba direktno znači da se u ishrani mladunčadi koristi organsko mleko, što posebno opterećuje komercijalnu proizvodnju mleka u ovčarstvu. Može se reći da u većini slučajeva postoji praksa da se mladunci hrane mlekom dobijenog od jedinki iste vrste, gajenih u konvencionalnim uslovima.

Proces prelaska sa konvencionalne na organsku proizvodnju domaćih životinja

Prelazak iz konvencionalne u organsku proizvodnju zahteva određeno vreme, što zavisi od vrste, kategorije i opštih uslova gajenja životinja. Ovaj proces se odnosi kako na biljnu tako i na životinjsku proizvodnju. Organski sistem proizvodnje stočne hrane definiše način obrade zemljišta i primenu organskog đubreta, upotrebu i listu sredstava za zaštitu bilja, a zatim transport i skladištenje stočne hrane. Ukoliko zemljište i biljke nisu neposredno pre konverzije tretirani sredstvima koja su zabranjena pravilnikom, period konverzije je kraći i traje najmanje 6 meseci.
Zaokružena organska proizvodnja je dokazan način za poboljšanje kvaliteta zemljišta i povećanja sposobnosti biljaka da iz zemlje koriste mineralne materije tokom vremena. Različite studije su pokazale da organski sistemi omogućavaju povećavanje koncentracije vitamina i antioksidanasa za 30%, u proseku. Ova povećanja su dovoljno velika da poprave dugoročni pad koncentracije ovih materija u većini namirnica.
U cilju dobijanja organskih proizvoda sa sertifikatom, životinje se moraju držati u skladu sa uslovima pravilnika, koji propisuje period konverzije za prelazak iz konvencionalnog u organski uzgoj. Na primer, za prelazak iz konvencionalne u organsku proizvodnju za goveda i konje namenjene za proizvodnju mesa propisan je period u trajanju od najmanje 12 meseci, za male preživare i svinje najmanje 6 meseci, za životinje za proizvodnju mleka najmanje 6 meseci, živinu u tovu 10 nedelja, dok je najkraći period konverzije za živinu za proizvodnju jaja, 6 nedelja.

Principi zdravstvenog nadzora životinja u organskom uzgoju

Zdravstvena zaštita životinja u organskom stočarstvu bazira se na poštovanju principa „prevencija pre lečenja“. Zakonska regulativa iz ove oblasti potencira uzgoj genetski otpornih jedinki, uz poboljšanje ambijentalnih uslova i nege.
Faktori koji utiču na zdravlje i otpornost životinja su brojni, a među njima se posebno izdvaja konstitucija i adaptiranost jedinki na stanište i patogene organizme u staništu, a zatim higijena, ishrana i nega grla.
Principi zdravstvenog nadzora životinja u organskom uzgoju:

Mere prevencije pre lečenja:
Korak 1: Uzgoj evolutivno adaptiranih i otpornih rasa.
Korak 2: Ishrana i uslovi držanja u skladu sa standardima organskog stočarstva (zoohigijenske mere, smeštaj i kretanje).
Korak 3: Primena alternativne terapije bazirane na biljnim preparatima, homeopatskim sredstvima i slično.
Korak 4: Ukoliko terapija ne pomogne – sintetski lekovi se mogu primeniti.

Mere

U tom smislu, prema zakonskoj regulativi prevencija bolesti u organskoj proizvodnji zasniva se na:

1. selekciji odgovarajućih rasa uzgajivačkim metodama koje su u skladu sa zahtevima i potrebama životinjske vrste, a koje treba da razviju otpornost prema bolestima i zaštitu od infekcija. U uslovima organske proizvodnje autohtone rase imaju posebnu prednost. Jasno je da su autohtone rase koje su nastale kroz proces evolutivno-genetske adaptacije na uslove staništa znatno otpornije od egzotičnih – uvezenih rasa. Zbog toga je očuvanje i selekcija lokalno adaptiranih životinja sasvim u skladu sa organskim principima. Treba imati u vidu da osnovna ideja o uzgoju jedinki koje pokazuju genetsku rezistenciju prema pojedinim oboljenjima, zahvaljujući razvoju tehnika molekularne biologije i intenzivnim studijama proučavanja genoma domaćih životinja postaje sve aktuelnija. U tom smislu, posebna pažnja je usmerena na proučavanje genetske rezistencija goveda prema mastitisu, gde su već identifikovani kandidat geni, kod ovaca prema parazitskim infekcijama, a kod živine prema virusnim infekcijama;

2. pravilnoj ishrani, čime se razvija prirodna imunološka zaštita životinja;

3. sprovođenju vakcinacionog programa koji je utvrđen od strane nadležnih organa;

4. održavanju zoohigijenskih uslova (pravilnik određuje listu odobrenih sredstva za dezinfekciju).

Potreba za lečenjem životinja postoji i u uslovima organske proizvodnje. Veterinarski nadzor životinja u organskim sistemima definiše vidno obeležavanje bolesnih i povređenih životinja, vođenje evidencije, vođenje protokola lečenja (upoterbljene doze, trajanje tretmana i period karence), kao i stanja zbog kojih se životinje isključuju iz organskog uzgoja.
Ako je tretman neophodan, prvo treba pribegavati iskustvima tradicionalne i alternativne medicine, odnosno primeni fitoterapeutskih i homeopatskih proizvoda za koje je utvrđen pozitivan efekat tretmana kod životinja kojima je namenjen. U ovim slučajevima tretman se usmerava na smanjenje i otklanjanje bola i nelagodnosti životinje, a tek onda lečenju samog oboljenja, kada se u krajnjoj nuždi, mogu primeniti i konvencionalni lekovi. Tako je, prema pravilniku, upotreba konvencionalnih lekova za primenu u veterini dozvoljena najviše u dva tretmana u toku godine kod životinja koje se uzgajaju više godina. Kod životinja kod kojih je proizvodni vek do jedne godine, dozvoljena je jedna terapija sa primenom konvencionalnih lekova za upotrebu u veterini. U slučaju lečenja konvencionalnim lekovima, period karence se mora produžiti i to najmanje udvostručiti da bi proizvodi animalnog porekla sačuvali sertifikat organskog proizvoda.
Osim produžene karence, tretmani životinja u organskom sistemu podrazumevaju liste dozvoljenih lekova. Prema standardima u prevenciji nije dopuštena primena lekova i sredstava za upotrebu u veterini kao što su: antibiotici, sulfonamidi, sedativi, kokcidiostatici, antihelmintici, hormoni u cilju sinhronizacije estrusa, vakcine protiv bolesti koje se mogu kontrolisati alternativnim metodama, itd. Dozvoljava se vakcinacija ukoliko je zakonom propisana, ali se tada zabranjuje upotreba vakcina koje su proizvedene genetičkim inžinjeringom. Treba imati u vidu da regulativa koja se sprovodi u okviru veterinarskog nadzora životinja koje se gaje u organskim sistemima ukazuje da ovaj vid uzgoja i zdravstvene zaštite životinja zahteva dodatnu edukaciju, a kako je praksa pokazala i veće angažovanje veterinara.

Kada i gde treba planski razvijati organsko stočarstvo?

Naša zemlja ima velike potencijale za razvoj organskog stočarstva, a naročito za organski uzgoj preživara. Najveći udeo prirodnih livada i pašnjaka se nalazi u brdsko-planinskim regionima, gde je zbog depopulacionog trenda došlo do delimičnog zamiranja poljoprivredne aktivnosti, tako da nije ni ostvaren razvoj intenzivne proizvodnje. Idealni uslovi za organsko stočarstvo postoje na lokalitetima koji su slabije razvijeni i gde ne postoji ekonomska osnova za nagle i velike razvojne poduhvate. Ovakvi regioni su često upravo zbog nerazvijenosti izbegli hemizaciju i zagađenje koje prati razvoj, te su prirodne zajednice i staništa očuvani i predstavljaju oaze netaknute prirode. Organsko stočarstvo omogućava održiv razvoj ljudskih zajednica u regionima obuhvaćenim režimima zaštite prirodnih resursa, pri čemu se omogućava pravilna eksploatacija postojećih agrarnih površina i sprečava dalja degradacija prirodnih livada i pašnjaka. Organsko stočarstvo i poljoprivreda su i jedini mogući put razvoja u zonama nacionalnih parkova, gde svaka intenzifikacija proizvodnje predstavlja faktor degradacije prirodnog ambijenta, a uvoz egzotičnih rasa i sojeva faktor genetskog zagađenja prirodne zajednice. U tom smislu, gajenje autohtonih rasa, čvrste konstitucije doprinosi očuvanju biodiverziteta i omogućava poštovanje integriteta životnih zajednica u regijama koje su obuhvaćene režimima zaštite prirodnih i/ili kulturnih dobara. Dodatno, geografski položaj Srbije na jugu Panonskog basena i na Balkanu predstavlja okvir za međunarodnu podršku organskom razvoju. Međunarodni fondovi već učestvuju u finansiranju programa očuvanja prirodnih i kulturnih celina na našoj teritoriji (UNEP, 2003). U ovom momentu je programima zaštite obuhvaćeno više od 5% teritorije Srbije, a plan razvoja predviđa da se površine obuhvaćene ovim programima udvostruče do 2010, odnosno da 2020. godine više od 20% teritorije bude obuhvaćeno ovim procesom. Ovo treba imati u vidu pri kreiranju ekonomskog razvoja zemlje u oblasti poljoprivrede. Da bi se obezbedio dalji napredak našeg društva u celini, potrebno je diverzifikovati poljoprivrednu proizvodnju, uklopiti je u postojeće biogeografske celine, uz poštovanje prirodnih ekosistema i sagledavanje značaja svih međusobnih odnosa koji su uspostavljeni u staništima. Ovo, međutim, ne znači da tamo gde to prirodni resursi dozvoljavaju, prirodne celine sa izuzetno plodnim zemljištem treba po svaku cenu orjentisati ka organskoj proizvodnji, već eksploataciju prilagoditi prirodnim ciklusima materije uz očuvanje intenziteta proizvodnje.