Сва државна уређења, …, имају свој сопствени говор, као да је свако од њих живо биће: Jедан је говор демократије, други олигархије, а друкчији опет монархије; … а оно државно уређење, дакле, које говори својим сопственим језиком, подједнако боговима и људима, и сходно томе језику управља своје практично деловање, увек је берићетно и стабилно, али пропада ако покушава да имитира неко друго уређење. Платон, Пето писмо Заговорници глобализације савременог света тврде да је она без историјског преседана и да се у националним државама више не доносе кључне одлуке у вези с акумулацијом капитала, алокацијом ресурса, технолошким променама и расподели дохотка. Да ли то значи да национална стратегија развоја – која треба да обезбеди ефикасну и просперитетну привреду и праведну друштво – у контексту глобализације уопште није могућа? Еколошки ефекти несумњиво у све већој мери добијају трансгранични карактер. Информациона револуција начинила је националне границе порозним и релативизовала улогу државе. Медији данас „смањују” свет и претварају га у „глобално село”97. У постхладноратовском добу глобализација се намеће као догматско и мо нолитно вјерују које не трпи никакво опонирање. Она је пророчанство које се самоиспуњава (self-fulfilling prophecy). Ипак, ентузијазам глобализацијом, могло би се рећи, да је преинтересно, него помодно мотивисан: Холивуд, Мајкрософт и Сиенен не доминирају само у метасвету слика и информација; Они проповедају и јеванђеље глобализације. Ако слике владају сновима, снови управљају потрошњом и животним стиловима. И то дакако има своје границе 98. Протагонисти кибер револуције могу прогласити „крај географије” као што је Фукујама (Francis Fukuyama) прогласио „крај историје“, али стварност је од тога далеко. Глобализација је део мита, али и део реалности. Она је створила два света: виртуелни и реални. У реалном свету евидентни су процеси привредне глобализације, тачније: Транснационализације; с друге стране, чињеница је да се глобализује и њен пандан – сива економија злочина, трговине дрогом, итд. У ствари глобализација као „природни” процес снажења међународне поделе рада и није нов феномен – она траје већ вековима 99. Да глобализација није нова појава потврђује и студија унктад-а из 1994. у којој се износи да су показатељи релативног учешћа међународне трговине и кретања капитала у односу на светски производ и инвестиције од пре Првог светског рата (ако не и од пре) слични онима данас. Упркос експанзији светске трговине, транснационалних корпорација и финансијских токова, домаћа тржишта данас апсорбују 80% светске производње. Преко 90% акумулације капитала инвестиција у основна средства финансирано је из домаће штедње. Светски извоз не износи више од 20% светског бруто друштвеног производа (БдП), а инвестиције транснационалних компанија (тнк) и њихових филијала представља мање од 5% светских инвестиција у основна средства. Имајући у виду већ поменути „глобални парадокс” и с обзиром на то да се већина трансакција одвија унутар националних тржишта и да ресурсима највећим делом управљају домаћи (приватни и јавни) актери, привредни раст (и развој) у највећом мери зависи од националних стратегија. Национална стратегија развоја у контексту глобализације ипак је, дакле могућна 100, а не само пожељна, иако међународним економским поретком управљају одлуке мање групе развијених земаља (и/или топ менаџмент транснационалних/глобалних корпорација). Земље („другoг“ и) трећег света играју епизодну улогу и могућности њиховог утицаја веома су ограничене. У последњих 500 година нема земље која је постигла висок ниво друштвеног и економског развоја следећи пут зависности и подређивања екстерним снагама. Народи који желе да своју судбину држе у својим рукама – бројчано велики или мали, богати или сиромашни – труде се да дефинишу стратегију свог раз воја која ће им омогућити да у мери колико је то реално могуће буду субјекти, а не пуки објекти историјских збивања 101. У том погледу, као што је већ речено, незаобилазна је улога државе.97 В. прилог Слободана Рељића у овом Зборнику. 98 О трендизму в. одељак ендизам у овом раду. 99 „Проблем“ је у томе што су и други (БРикС, next 11,…) преузели (агресивне) методе глобализације, на чију ексклузивност претендују они којих су их се први „сетили“. 100 В. [ковач 2003].Стратегија интегрисање у свет: предмодерна, модерна, постмодернаНаше актуелно интегрисање у свет не може се разумети изван крупних историјских збивања у двадесетом веку која су знатно умањила биолошку снагу и ставило на бројна и тешка искушења духовну снагу српског народа102. У дефинисању наше стратегије развоја потребно је, дакле, ослонити се и на искуства из претходног периода. То не подразумева само извлачења поука из примене различитих стратегија (анти)развоја, него укључује и анализу за ово поднебље спeцифичних појава „дугог трајања“ (longue durée; фернан Бродел /Fernand Braudel/, 1902–1985) [Braudel 1949]. Треба такође имати на уму и то да се при решавању питања стратегије развоја плаћа и цена паразитског и конфликтног система друге Југославије, распада државе, рата, санкција, …. не сме се испустити из вида да се све ово дешава у време транзиције, тј. прелаза од нетржишног на тржишни механизам, од друштвене на приватну својину, од једнопартијског на вишестраначки систем, што само по себи пред ставља коренит (и скуп) економски, политички, социјални и културни преображај. Стални је притисак, споља и изнутра, да се симултано решавају проблеми и премодерне и модерне и постмодерне. То несумњиво погоршава стање, што не значи да нема излаза. Ако се мудро искористе најновија достигнућа (информатичке) технологије, организациона иновативност, предузетнички талент и уопште креативност, то може да се покаже и као компаративна предност развојних придошлица (latecomer-а). Питање интегрисања у свет није питање једне идеологије, а још мање једне странке, то је питање опстанка и модерног развоја. Оно се решава зато да би се из сталног ванредног стања најзад дошло у стање које омогућава нормалан материјални и духовни развој. У овом тренутку оно се јавља најпре као државно и политичко, а дугорочно посматрано оно је првенствено економско и културно питање. Не треба посебно истицати да је пре свега реч о производној култури као основној претпоставци развоја. Само ефикасан и богат развој омогућава укључивање у савремени свет чију судбину хтели не хтели делимо 103. Модернизација, при том, не значи пуко подражавање, а још мање маргинализацију неоколонијалног типа. Модерност која не пориче самосвојност – то је формула која одређује националну стратегију развоја. Еумоника (наука о добром друштву) учи да нема квалитетног и стабилног развоја без јаког, плуралног, друштва с аутономним сферама чији се развој вреднује тим сферама иманентним мерилима. И ако народ и његова елита желе да српско друштво буде „озбиљно и одговорно“ (с јасним и унапред утврђеним правилима понашања) онда то друштво треба и да крене у том правцу104. У сваком случају потребна је најпре сопствена интеграција и консолидација, па онда, према светским критеријумима, укључивање у шире окружење105. При свакој интернационализацији, тј. укључењу у свет, не треба сметнути с ума да (и) тамо беспоштедно владају интерес, моћ и принуда … О томе посебно може да сведочи овај део света, јер, као што то констатује Ендрју Нагорски [Nagorski 1992 ], „Балкан је кроз историју био шаховска табла за спољне силе. Међутим, живот је неправедан, рат је неправедан и нови светски поредак је неправедан. Нова Европа ће припадати онима који буду тријумфовали над свим тим неправдама и који не буду дозволили да њихови унутрашњи сукоби измакну контроли.” Наш је избор: или објект (колонија) или субјект, озбиљан чинилац који сам (уза сва дата објективна екстерна ограничења) одлучује о својој судбини и организовано се укључује у балканске, европске (првенствено медитеранске и дунавске) и светске развојне процесе (и пројекте!106).101 В. фусноту 108 на стр. 68. 102 „Вековима су Срби били приморани да се бори за сопствену егзистенцију на границама толиких струјања и страних инвазија. Повлачили су се у планине тражећи материјално прибежиште. Али истинско духовно прибежиште налази се у срцу које слуша глас сопственог идентитета усклађеног с позвањем у знаку провиђења.“ Ове речи би вероватно многи читаоци доживели као тумачење суштине српске историје. Њих је написао чех, кардинал Томаш Шпидлик (1919–2010), истакнути римокатолички богослов, један од главних западних специјалиста за православље [шпидлик2007:7]. После Великог рата (1919) двадесеттрогодишњи Милан кашанин, свестан високе цене опстанка коју су том рату Срби платили, у оптимистичком заносу, дефинише основе стратегије будућег развоја: „Ми смо у прошлости толико страдали, и нас данас има тако мало, да не смемо себи дозволити непотребно расипање националне снаге никад, и нигде, па ни у ситним стварима. Ако хоћемо да за наше непријатеље одиста нешто значимо, ми се не смемо, као деца, позивати само на своју душу, коју они нису способни да виде —иако је и велика и лепа —него и на нашу снагу, коју треба да им дамо осетити. Ми, који смо на граници Руса и Запада, између душе и ума, …, ми ћемо показати да се може помирити интелект с душом, …, и да је њихова уједињена снага највећа моћ што је дух човечји може имати. Ја верујем да је баш у том наше предодређење, и да ће нам наша снага увек бити толико јака да надвладамо нашу судбину.“ [кашанин 1919] на крају другог светског рата (1944) Милутин Миланковић, великан светске науке (добровољац у балканским ратовима, ратни заточеник у Првом светском рату) пише славном сликару Паји Јовановићу: „Сећам се нашег првог састанка и познанства у Скопљу, неколико дана иза кумановске битке (ок тобра 1912, прим. И. С.). то су била времена наше српске славе и ми смо имали срећу да видимо како се њено сунце рађа на обзорју. Онда смо гледали, одушевљено и са пуно поуздања убудућност. – а сада, после 32 године које од тог доба прохујаше, морамо се запитати да ли нам очински дом неће бити раскопан, а име и лице угашено? Сада дођосмо до тужног сазнања да смо ми само мали један народ боље рећи једно племе, окружено и угрожено свим својим суседима. Да ли ћемо моћи опстати као самосталан народу независној држави? Да ли ћемо бити способни да се политички, економски и културно одржимо као национална индивидуа? Размишљајући о томе, сада сам ипак јасно увидео да је у нашем потпуном расулу када су наши политичари упропастили оно што смо вековима стварали – прека потреба да спасавамо наш културни капитал. њега су створили наши велики синови. Они су показали до које су се висине уздигле способности наше расе (архаизам, пре другог светског рата уобичајен синоним за нацију, нап. ур.) они ће служити за углед и подстрек млађим нараштајима“… [Суботић 2009: 180–181] Стратегије развоја: замисли и остварења. 103 Андра Николић би рекао индустрија, а то би потврдио и драгутин Милутиновић (в. њихове радове у Прилозима). 104 у актуелној стварности на делу су супротне тенденције: негативна политизација, корпоративизација, свеопшта комерцијализација… 105 С обзиром на нашу „специфичну тежину” (учешће у светској производњи, трговини, научним дос тигнућима и техничким изумима), одмах, међутим, треба размишљати о таквим облицима регионалног повезивања као што су, на пример, различити флексибилни видови макрорегионалних (балканских) интеграција, функционална интеграција у европску унију (технички стандарди, ма гистралне саобраћајнице, дунав, посебно сада после завршетка изградње канала Рајна–Мајна–ду нав 1992. године). Стратешки ресурси (географски положај, вода као развојно кључни елементу 21. веку) захтеваће строго економско вредновање уз селективно учешће међународног капитала. Часлав Оцић.Нека општа запажања о стратегијама развоја Србије …you shall not go to Mecca, oh Nomad, the road you have followed leads to Turkestan.107 у последњих 14 година на централном државном нивоу донето је око 120 (што секторских што „проблемских“) стратегија. када је реч о том најновијем покушају реформских промена намеће се најпре нека концепцијска питања: да ли аутори (а најчешће и самоевалуатори!) тих стратегија третирају Србију као специфичан – или чак јединствен – случај 108 или за њих она представља пример који има општи(ји) значај 109. Ако је она посебна (до уникатности) – да ли је и концепт промена које стратегије желе да иницирају томе прилагођен, а ако је њен (развојни) проблем универзалног карактера, да ли (временски и просторно) универзални реформски рецепти (какви се углавном прописују110 у нашим стратегијама) дају у Србији (позитивне) резултате. Пажљиво читање стратегија изазива бројне асоцијације, понеку недоумицу, отвара питања, тражи додатна разјашњења … : Асоцијације: Пре свега, фасцинира снажна амбиција да се доситејевски пројект „недовршеног просветитељства“ коначно приведе крају у Србији. По детаљизму он асоцира на аcquis cоmmunautaire, а по нормативном ентузијазму и оптимизму на кардеља. Хибридни стил и језик стратешких докумената одражавају хибридни карактер садржаја иницираних промена: Оне су мешавина свеобухватних и коренитих резова и постепене изградње нових институција; при томе, утисак је да превладавају револуционарни (тачније: волунтаристички) у односу на реформистичке елементе. Основна недоумица гласи: Да није било временских и ресурсних ограничења, да је постојало јединство политичке воље, да је све што је планирано и написано, и да је скупштина донела све предложене законе – да ли би у Србији дошло до крупног реалног помака набоље? Другим речима, да ли је (на основу таквих стратегија) жељена револуционарна трансцеденција могућа. Питања: шта су циљеви реформе, како су хијерархизовани, која су расположива средства, какав је њихов однос према циљевима, које су фазе реформе, који трошкови и користи, како се они расподељују (ко су бенефактори, а ко плаћа рачун промена111), ко су главни актери (иницијатори) – елита (top–down тип реформе) или маса (down–top реформa), језик реформе и учешће у њеном остваривању, мала земља и економија обима, ограничења примене стратешких идеја – објективна (одређена историјим и географојом) и „субјективна“ (само/ наметнута, на пример, одрицање од суверенитета над делом територије; „раста нак с идентитетом“ [Čolović 2014], … ). 106 укључујући ту и пројекте израде стратегија које су рађене на захтев ЕУ и Светске банке; те стратегије су биле део процедуре прикључења Србије ЕУ; оне су биле (пред)услов за грантове, донације (из којих су финансиране и израде тих стратегија) и за одобравање средстава (кредита) из претприступних фондова. Занимљиво је да је тадашња експертска власт одбила израду опште стратегије привредног развоја (која би подразумевала и строжу контролу употребе одобрених средстава), а на којој је инсистирала Светска банка. Експерти су сматрали да су довољне три стратегије: „афричка“ – смањења сиромаштва, европска – прикључења еу и „зелена“ – одрживог развоја (у којој је одрживост сведена само на еколошку димензију, уз само узгредно помињање економске и социјалне димензије…). 107 у Меку нећеш ићи / о номаде, путем / којим си кренуо /у Туркестан ћеш стићи! (упозорење залуталом номаду у авганистанском селу где није постојао компас и где су обавештења о правом путу до Светог града пружали агенти и водичи запослени код локалних господара.) 108 а како други виде наше специфичности („изузетност“?!)? Јохан Галтунг у интервју за НИН дату време бомбардовања Србије: Зашто „Милосрдни анђео“ и НАТО толико уживају да нас понизе, да нам укидају струју и воду, руше фабрике, телевизије, … – Због западног дуализма. Ваша земља је као и наша хришћанска, прожета традицијом у којој се свет види као вечита борба добра и Зла. А Срби имају погрешно хришћанство (1054. године раскол цркава), погрешно писмо, били су под окупацијом погрешног народа (Отоманска империја уместо хабсбурга), у сваком случају, окренути су истоку, српска држава један је од стожера „комунистичких“ земаља; Србима се није допала аустријска анексија Босне и херцеговине 1908, стога меци у Сарајеву 28. јуна 1914; борили су се с нацистима по страшној цени у другом светском рату и потукли их, и, уза све то: Југославија је изгледала као Варшавски пакт, мала земља на северу (Словенија као балтичке земље), велика католичка земља (хрватска као Пољска), па Србија као Русија, православна/комунистичка, а муслимани по џеповима и на југу. Људски мозак функционише по систему препознавања шаблона: ратовати против Србије исто је што и ратовати против Русије, јер је то рат који нису добили пошто је хладни рат престао. [галтунг 1999: 14] (подвлачења Ч. О.)Концепт и контекстПромене у привредама и друштвима нису само насумичне, случајне, нити су искључиво последица свесне планске акције. Између ситуација које су последица крајње спонтаности и тоталног (историјског, социјалног, економског, политичког, …) инжењеринга, широк је спектар различитих типова привредних и друштвених стања, с обзиром на то да су привреда и друштво комплексни системи („амалгами“), које обликују – неједнаке по снази и структури – природне, социјалне и духовне снаге 112, у различитом временском и просторном контексту. Да би се објаснила и разумела резултанта деловања тих узајамно повезаних разнородних сила у неком временском пресеку није довољна само једна научна дисциплина, па макар то била и несумњиво важна – економска. Потребан је скуп научних теорија које су прецизно калибрисане у односу на проблем (предмет истраживања), али и међусобно. ту консистентност треба да обезбеди нека теорија „средњег нивоа“, опште теорије су ту готово бескорисне, а идеологије и да не помињемо. Разматрање и успешно решавање конкретних питања стратегије развоја, дакле, није могуће без јасног и консистентног полазног концепта и ван конкретног контекста. Претпоставке дефинисања стратегије су како познавање положаја (ограничења) земље тако и друштвених циљева. У одлучивању о ограничењима положаја може се поћи од неких од следећих принципа: а) принцип (дис)континуитета, односно везивања за постојеће versus ново ab ovo; б) принцип повратка на стара добра времена versus principle of no return; в) принцип поштовања међународних економских веза versus аутаркија; г) принцип негације искључења земље из међународних духовних комуникација versus културни изолационизам. У разматрању циљева основа вредновања може се конкретизовати на разне начине у зависности од владајућег система вредности. Донедавно су се у западном систему вредности као примарни политички циљеви дефинисали: 1. слобода, 2). правна држава, 3. демократија, 4. подржавање културне посебности и различитости, 5. моћ заједништва, 6. међународна солидарност; а као међуциљ: 7. трансформација растућег у стабилно становништво. као примарни економски циљеви обично су се од ређивали: 1. обезбеђење егзистенције, 2. благостање, 3. пуна запосленост, 4. социјално осигурање, 5. брига за слабе чланове друштва (односи се према 1–4 као супсидијарни циљ), 6. могућност образовања за све, 7. подршка поро дици, 8. заштита околине (овај циљ је пре свега у служби будућих поколења), 9) (п)одржавање неких привредних грана; а као међуциљеви: 10. стабилност нивоа цена и 11. равнотежа платног биланса113. Однедавно, с отпочињањем тзв. постлибералне и постдемократске ере (г. ј. Зиновјев) на Западу, односно с најновијим таласом тоталитаризма и демографског слома, систем циљева (и декларисаних, а још више недекларисаних) битно се променио114. *** Пред нашим очима „стари поредак“ се мрви (или је већ у развалинама) пред силом чија је основна особина ароганција (Ми правимо историју!) и цинизам (постмодернистички експеримент у деконструкцији). У све снажнијем процесу десуверенизација, тј. историјске десубјективизације, мали и немоћни постају објект („покусни кунићи“) „новог“ поретка… има ли још у том суморном светском пејзажу изгледа за различитост и разноликост, за универзална начела и правила, за опште вредности, за мале, слабе и сиромашне? Песимисти их не виде115, оптимистички озарена лица проповедају веру у светлу будућност. а реалисти? Они – сучу рукаве!109 треба одмах истаћи да овде није реч само о Србији. Она може да послужи као врло погодан пример анализе „пост-истичке ситуације“ у малој земљи коју карактеришу развојне асиметрије дугог трајања. 110 Ресавска школа, дакле, и даље ради пуном паром! 111 Бити за добру ствар добра је ствар бити за добру ствар, то је добро али питати да ли је ствар баш уистину добра и за кога је добра није баш добро. Ерих Фрид (Erich Fried), Песме без граница. 112 утисак је да у презентованим документима није учињен довољан напор да се идентификују снаге од посебног значаја за обликовању савремене структуре привреде и друштва Србије. Осим тога, даје се најчешће фактографија која се односи само на краћи исечак времена (неретко само на тренутак када се ради стратегија), при чему ни таква фактографија не пружа потпуну слику стања привре де и друштва. нема временских серија које би показивале трендове раста (пада) српске привреде у претходној деценији (или у дужем распону), као ни података о другим сличним транзиционим привредама, што затвара могућност посматрања Србије у компаративној перспективи. Уопште узев, одсуство потребне базе индикатора отежава или чак готово онемогућава емпиријску анализу. Стога је предмет овог излагања нужно сведен само на „квалитативна“ разматрања концепта и контекста промена.Могуће стратегије развоја Србије: немогућа мисија?А пре него засучу рукаве, било би пожељно да размисле о речима младог Милана Кашанина који у историјском тренутку по много чему сличном данашњем говорио језику (и суштини) стратешких пројеката (визија), методу рада, тадашњим (и данашњим?) навикама и заблудама: „да ли зато што смо Слoвени, или што смо јужњаци, или што нам је култура још млада — или и због једног, и другог, и трећег — тек, ми најрађе расправљамо велике проблеме, развијамо их у дуге разговоре и облачимо у звучне речи. Никад нам ништа доста није: од приповедача тражимо да су филозофи, од филозофа да су пророци, а од песника да су оснивачи нових религија. Незадовољни смо: непрестано зазивамо нове Мештровиће, Мештровиће у музици, у песништву, у сликарству, у естетици, у филозофији. Боже — молимо се сваки дан — дај нам генија, дај нам их да нас воде, да објаве свету ко смо и да нам рекне какви смо. И бринући се тако, са страхом, о раду будућих поколења, проклињемо своје претходнике и каменујемо своје савременике. До наивности се заљубљујемо у велике теорије, а свим бићем презиремо мали и ситни рад.
Aли, какогод те наше велике чежње сведоче да нам је душа витка и немирна, и узаврела од несазнане још снаге, фантазија наша безгранична у доброти и лудости, а наше амбиције благородне, поносне и лепе, оне нам исто тако сведоче и о том да наш интелект није баш особито чврст и прав, нити наша воља сигурна и јака. Јер има малих ствари без којих нема ни великих. Има малих ствари о којима треба говорити као и о великима. Безброј малих ствари чине темељ великој згради лепоте, истине и доброте. Ничега нема ни на небу ни у ваздуху; све је на земљи. Дух је змај; он високо лети у зраку, али конопац треба чврсто држати у рукама.“ Да ли је „мали и ситни рад“ претпоставка израде могуће велике (гранд, кровне) стратегије (опстанка и) развоја116 Србије? Рад свакако, рад који гута време, енергију и нерве, напоран и упоран, непризнат и незахвалан, неретко залудан (exercise in futility). Како треба да изгледа (оптимална) структура и динамика израде једне такве стратеголошке студије117? Предлог могућих тематских кругова (и њима дефинисаних појединачних стратегија) дат је у графикону 2. Природа је наглашено вишедимензионалан концепт: Може значити ‘мате ријални свет у целини а посебно средину (биљкe, животињe и земљиштe) на коју човек не утиче’118. У контексту развојне диференцијације природа се може дефинисати као природни закони (гравитација, зрачење, денудација, итд.) И њихови утицаји на земљину кору. Устварности све људске акције крећу се у оквиру природних закона, али овде (из разлога једноставности) инвентарисаћемо само она дејства која нису резултат људског делања али имају дубоке последице на развој, односно на друштвени живот. Такви чиниоци укључују геоморфологију, сезонске промене соларног зрачења, климу, тло (и стене), размештај (распоред) воде и земљишта. Чин и чињење у овој области уоквирују једнодимензионално време и тродимензионални простор као објективно дати чиниоци. Биос је део природе коме је иманентна способност раста и репродукције. Биос укључује све видове живота, од једноћелијских организама (бактерија, итд.) до људских бића. Биолошки ентитети обично су јасно разграничени у односу на спољњи свет, али имају отворе за уношење хране и екскрецију и облике мултиплих тела (симбиоза, пренаталност, итд.). Демос је подгрупа биоса, њега чине људска бића. Људска бића се посматрају као биолошки ентитети с рефлексивном свешћу 119 коју не поседује ни једна друга врста 120. Технос представља људску вештину удешавања (аранжирања) објеката и/или акција према унапред утврђеном време-простор обрасцу, што има неку сврху, најчешће проширење биолошког домашаја, односно повећање домета људских бића. Технички објекти и чинови су обично добро дефинисани и заокружени (прецизно раз граничени). Они често чине скуп објеката или чинова који су узајамно калибрирани. Привреда или тржишни систем (у капитализму као економском друштву121) начин је размене вредности између појединаца и група у циљу повећања благостања кроз растућу диверзификацију и специјализацију (поделу рада). И ако у начелу тржиште нема границе (његове границе су границе глобуса, отуда: глобализација, империјализам и колонијализам), на њега утичу трансакциони трошкови, трошкови окупације и фрикције повезане с великим раздаљинама. Регулација или систем владања је начин на који се простиру (шире) наредбе о понашању на целој територији (државе). Регулација може бити заснована на демократској структури моћи, тј. да је директно или индиректно подржава већина народа унутар дефинисаног подручја, али може да буде и утемељена и на употреби силе. Својина је регулативни систем који има за циљ утаначење права појединаца и организација (физичких и правних лица) у коришћењу објеката, земљишта и симбола. Својина и други облици приступа средствима (активи, капиталу, имовини) обично се врло строго дефинишу. Моћ је способност наметања жеље другим људима. Регулација се одређује (и црта границе) готово увек у односу на јасан територијални обухват, другим речима, она пушта корен и гнезди се у простору. Комуникација је ширење информација путем језика и симбола. Информације се посредују различитим каналима, неки имају структуру мреже, док су други веома зависни од трансмисије и рецепције (преноса и пријема) технологије. Култура је скуп правила насталих у групама или пренетих комуникацијом а који се тичу норми, веровања и понашања. Према овој (грубој) дефиницији она укључује друштвено понашање, религију и етику122. *** унутар граница које постављају природни закони, појединци и групе могу покушати да спроведу своје планове пожељног стања ствари у жељено време. Другим речима, они покушавају припремним мерама да постигну извесне локационе аранжмане. То стратешко планирање је мање или више формализована процедура за досезање жељеног циља, која укључује локациони аранжман у (једнодимензионалном) времену и тродимензионалном простору. При томе, (ако желе да буду успешни) стратези (појединци и групе, „ели та“) у планирању не могу а да не уваже значај интеракције, међузависности и узајамности, и, посебно, интереса123.113 у ЕУ контексту систем вредности дефинисан је прагматично: вредности су инструменталне и прописане копенхагеншким критеријумима. 114 В. [Rand 2962], [Fukuyama 2002], [Angelis 2007], [Буха 2007], [Choudhury 2007], [Kanton 2009], [McKinley 2007], [Мандзаридис 2011], [Sedlacek 2011], [Вест 2013]… 115 Jер, како општу судбину тумачи уајлдов (Oscar Wilde) ткач: „у рату, јаки од слабих праве робове, а у миру то чине богати од сиромашних“. а: „јагње је криво самим тим што је вук гладан“. 116 „Без копејке рубља не живи“, каже руска пословица, а „има ли твој метар центиметар?“, питају се Срби у далмацији. 117 један такав концепт дао је Бранко Крга; в. његов рад у овом Зборнику. За системски приступ идентификацији простора пожељних а могућих стратегија развоја Србије в. рад Властимира Матејића. такође в. радове Зорана Поповића, Бранислава Р. Симоновића и Радивоја Митровића у овом Збор нику. 118 Рудолф Kjелен (Rudolf Kjellen) је 1899. истакао да ‘природно’ може да има два значења: утемељен у природи, али – у пренесеном смислу – и изразито примерен (прикладан, адекватан). Речник Матице српске наводи да се реч ‘природно’ употребљава и у значењу ‘нормално’. у том речнику дата су у друга значења те речи. 119 О њиховом здрављу в. радове Бране димитријевића, Паје Момчилова и ђорђа јаковљевића у овом Зборнику. Те радове је могуће сврстати и у тематским круг култура. Они изванредно илуструју преплетеност развојних процеса и указују на тешкоће дисциплинарних разграничења и класифи кација. 120 Демографија је наука о људским бићима (становништву); За демографска питања в. рад Владимира Никитовића у овом Зборнику. Списак осталих научних дисциплина (и интер- и трансдисципли нарни приступа) омеђен поменутим тематским круговима биће дат на основу почетне расправе посвећене основним концепцијским и методолошким питањима израде стратегије/а. 121 у привредној историји човечанства поред тржишта и друге социјалне институције обављале су макроекономску функцију координације одлука микроекономских субјеката. В. у овом зборнику бројне радове посвећене економским питањима, односно стратегологији привредног (посебно индустријског) развоја. 122 В. радове триве инђића и Зорана аврамовића у овом Зборнику. 123 десет поменутих тематских области нису дисјунктни скупови, они се преклапају (имају заједнич ке подскупове), стога је прилично тешко дефинисати предмет истраживања „надлежних“ научних дисциплина. Није ништа лакше ни прецизирати (и класификовати) оне проблеме који немају своју „матичну“ дисциплину. такви су, на пример, наведене интеракције, међузависност и узајамност, и интереси. Довитљиви Гункл, поменут на почетку овог рада, и њима је доделио научне дисци плине, задуживши алелоаниологију да се као својим предметом истраживања бави интеракцијама (interactions), алелогију међузависношћу и узајамношћу (interdependences and reciprocities), а кедо логију интересима (interests) [http://ideonomy.mit.edu/division.html].
