Међународне границе српског и хрватског дела Срема нацртао је 1945. године Милован Ђилас, по демографским критеријумима. Границе су сличне унутрашњним границама Краљевине Југославије (1929–1939).
Шта се некада подразумевало под Сремом
Срем је назван по римском граду Сирмијуму (данашњој Сремској Митровици) па је првобитно под овим називом подразумевана само област са обе стране реке која је гравитирала овом граду. Због тога је и краљ Драгутин, и ако је владао само облашћу јужно од Саве био „Сремски краљ“. Област северно од Саве око Сремске Митровице је Срем у најужем смислу речи а тај назив се код тамошњег живља задржао до недавно па се увек разликовао од „планине“ тј. Фрушке горе.
У срењовековнојУгарској држави Сремску жупанију чинио је само источни део данашњег Срема са западном границом која се протезала између Лаћарка и Сусека.
Почетком 18. века поново су оформљене угарске жупаније али за разлику од званичне територијалне поделе Срби Сремом нису сматрали Жупању и винковачки котар у којима су већину становиништва чинили католици (област је у простом говору звана „Шокадија“), али су зато у Срем убрајали Осечко поље на којем је лежало тзв. Даљско добро које је било део Вировитичке жупаније.
Сирмијум је првобитно био илирски град, а освојили су га Римљани у првом веку пре нове ере. Противећи се римској власти, илирска племена су подигла велики устанак 6. године нове ере. Вође овог устанка били су Батон и Пинес.
Сремска краљевина Стефана Драгутина са северним границама на Дунаву и Сави (према мишљењу већине историчара).
СРЕМСКА КРАЉЕВИНА СТЕФАНА ДРАГУТИНА
Сремска краљевина Стефана Драгутина са данашњим Сремом у свом саставу (према историчару Станоју Станојевићу).
У 6. веку је на територији Срема постојала византијска покрајина Панонија, чији је главни град био Сирмијум. У 11. веку, на територији Срема је владао Сермон, вазал цара Самуила. Сермон је ковао своје златнике на подручју данашње Сремске Митровице. Пошто је Самуилово царство поражено од Византије, Сермон бива ухваћен и убијен, јер се није хтео покорити новој власти. Византинци су на територији Срема формирали покрајину, названу тема Сирмијум.
Између 1282. и 1316. године, српски краљ Стефан Драгутин је владао Сремском краљевином, која је обухватала Мачву, Усору и Соли. Драгутинова резиденција се налазила у граду Дебрцу у Мачви (између Београда и Шапца). У то време, именом Срем су називане две територије: Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва). Драгутинова Сремска краљевина је у ствари обухватала Доњи Срем. Неки историјски извори говоре да је Стефан Драгутин такође владао и Горњим Сремом и Славонијом, али други извори помињу другог локалног владара, који је владао Горњим Сремом. Име овог владара је било Угрин Чак, а резиденција му се налазила у граду Илоку. Стефан Драгутин је умро 1316. године, а после његове смрти, Сремском краљевином је владао његов син, краљ Владислав II (1316–1325), док је Угрин Чак умро 1311. године.
Сремско војводство Радослава Челника (1527-1530 г.)
Од 1527. до 1530. године Сремом је као турски вазал управљао српски војвода Радослав Челник. Пошто је раскинуо савез са Турцима и прешао Хабсбурзима, Челник је 1530. године напустио Срем и отишао на хабсбуршку територију, што је био крај његовог Сремског војводства. Током турске владавине, на територији Срема је постојао Сремски санџак, а после успостављања аустријске власти, Срем је укључен у састав Војне границе, а касније је формирана Сремска жупанија (1745. године).
Срем
Угарска жупанија Срем
Између 1849. и 1860. године, Срем је био део аустријске покрајине назване Војводство Србија и Тамишки Банат, са седиштем у Темишвару. Ова покрајина је укинута 1860. године и поново је успостављена Сремска жупанија.
Године 1991. западни део Срема улази у састав међународно непризнатe Републике Српске Крајине. 1998. године та територија је на миран начин интегрисана у Хрватску.
Етничка структура
Србин војник у Срему 1742. године
Према попису становништва из 2002. године, српски део Срема има 790.697 становника (укључујући територије које припадају Београду). Већину чине Срби (84%). Веће националне мањине су Хрвати, Словаци, Русини и Мађари.
Према попису из 2001. године, у хрватском делу Срема већину чине Хрвати (78,27%). Затим следе Срби (15,45%) те мањи број Мађара, Русина, Словака и др.
Сва државна уређења, …, имају свој сопствени говор, као да је свако од њих живо биће: Jедан је говор демократије, други олигархије, а друкчији опет монархије; … а оно државно уређење, дакле, које говори својим сопственим језиком, подједнако боговима и људима, и сходно томе језику управља своје практично деловање, увек је берићетно и стабилно, али пропада ако покушава да имитира неко друго уређење. Платон, Пето писмо Заговорници глобализације савременог света тврде да је она без историјског преседана и да се у националним државама више не доносе кључне одлуке у вези с акумулацијом капитала, алокацијом ресурса, технолошким променама и расподели дохотка. Да ли то значи да национална стратегија развоја – која треба да обезбеди ефикасну и просперитетну привреду и праведну друштво – у контексту глобализације уопште није могућа? Еколошки ефекти несумњиво у све већој мери добијају трансгранични карактер. Информациона револуција начинила је националне границе порозним и релативизовала улогу државе. Медији данас „смањују” свет и претварају га у „глобално село”97. У постхладноратовском добу глобализација се намеће као догматско и мо нолитно вјерују које не трпи никакво опонирање. Она је пророчанство које се самоиспуњава (self-fulfilling prophecy). Ипак, ентузијазам глобализацијом, могло би се рећи, да је преинтересно, него помодно мотивисан: Холивуд, Мајкрософт и Сиенен не доминирају само у метасвету слика и информација; Они проповедају и јеванђеље глобализације. Ако слике владају сновима, снови управљају потрошњом и животним стиловима. И то дакако има своје границе 98. Протагонисти кибер револуције могу прогласити „крај географије” као што је Фукујама (Francis Fukuyama) прогласио „крај историје“, али стварност је од тога далеко. Глобализација је део мита, али и део реалности. Она је створила два света: виртуелни и реални. У реалном свету евидентни су процеси привредне глобализације, тачније: Транснационализације; с друге стране, чињеница је да се глобализује и њен пандан – сива економија злочина, трговине дрогом, итд. У ствари глобализација као „природни” процес снажења међународне поделе рада и није нов феномен – она траје већ вековима 99. Да глобализација није нова појава потврђује и студија унктад-а из 1994. у којој се износи да су показатељи релативног учешћа међународне трговине и кретања капитала у односу на светски производ и инвестиције од пре Првог светског рата (ако не и од пре) слични онима данас. Упркос експанзији светске трговине, транснационалних корпорација и финансијских токова, домаћа тржишта данас апсорбују 80% светске производње. Преко 90% акумулације капитала инвестиција у основна средства финансирано је из домаће штедње. Светски извоз не износи више од 20% светског бруто друштвеног производа (БдП), а инвестиције транснационалних компанија (тнк) и њихових филијала представља мање од 5% светских инвестиција у основна средства. Имајући у виду већ поменути „глобални парадокс” и с обзиром на то да се већина трансакција одвија унутар националних тржишта и да ресурсима највећим делом управљају домаћи (приватни и јавни) актери, привредни раст (и развој) у највећом мери зависи од националних стратегија. Национална стратегија развоја у контексту глобализације ипак је, дакле могућна 100, а не само пожељна, иако међународним економским поретком управљају одлуке мање групе развијених земаља (и/или топ менаџмент транснационалних/глобалних корпорација). Земље („другoг“ и) трећег света играју епизодну улогу и могућности њиховог утицаја веома су ограничене. У последњих 500 година нема земље која је постигла висок ниво друштвеног и економског развоја следећи пут зависности и подређивања екстерним снагама. Народи који желе да своју судбину држе у својим рукама – бројчано велики или мали, богати или сиромашни – труде се да дефинишу стратегију свог раз воја која ће им омогућити да у мери колико је то реално могуће буду субјекти, а не пуки објекти историјских збивања 101. У том погледу, као што је већ речено, незаобилазна је улога државе.97 В. прилог Слободана Рељића у овом Зборнику. 98 О трендизму в. одељак ендизам у овом раду. 99 „Проблем“ је у томе што су и други (БРикС, next 11,…) преузели (агресивне) методе глобализације, на чију ексклузивност претендују они којих су их се први „сетили“. 100 В. [ковач 2003].Стратегија интегрисање у свет: предмодерна, модерна, постмодернаНаше актуелно интегрисање у свет не може се разумети изван крупних историјских збивања у двадесетом веку која су знатно умањила биолошку снагу и ставило на бројна и тешка искушења духовну снагу српског народа102. У дефинисању наше стратегије развоја потребно је, дакле, ослонити се и на искуства из претходног периода. То не подразумева само извлачења поука из примене различитих стратегија (анти)развоја, него укључује и анализу за ово поднебље спeцифичних појава „дугог трајања“ (longue durée; фернан Бродел /Fernand Braudel/, 1902–1985) [Braudel 1949]. Треба такође имати на уму и то да се при решавању питања стратегије развоја плаћа и цена паразитског и конфликтног система друге Југославије, распада државе, рата, санкција, …. не сме се испустити из вида да се све ово дешава у време транзиције, тј. прелаза од нетржишног на тржишни механизам, од друштвене на приватну својину, од једнопартијског на вишестраначки систем, што само по себи пред ставља коренит (и скуп) економски, политички, социјални и културни преображај. Стални је притисак, споља и изнутра, да се симултано решавају проблеми и премодерне и модерне и постмодерне. То несумњиво погоршава стање, што не значи да нема излаза. Ако се мудро искористе најновија достигнућа (информатичке) технологије, организациона иновативност, предузетнички талент и уопште креативност, то може да се покаже и као компаративна предност развојних придошлица (latecomer-а). Питање интегрисања у свет није питање једне идеологије, а још мање једне странке, то је питање опстанка и модерног развоја. Оно се решава зато да би се из сталног ванредног стања најзад дошло у стање које омогућава нормалан материјални и духовни развој. У овом тренутку оно се јавља најпре као државно и политичко, а дугорочно посматрано оно је првенствено економско и културно питање. Не треба посебно истицати да је пре свега реч о производној култури као основној претпоставци развоја. Само ефикасан и богат развој омогућава укључивање у савремени свет чију судбину хтели не хтели делимо 103. Модернизација, при том, не значи пуко подражавање, а још мање маргинализацију неоколонијалног типа. Модерност која не пориче самосвојност – то је формула која одређује националну стратегију развоја. Еумоника (наука о добром друштву) учи да нема квалитетног и стабилног развоја без јаког, плуралног, друштва с аутономним сферама чији се развој вреднује тим сферама иманентним мерилима. И ако народ и његова елита желе да српско друштво буде „озбиљно и одговорно“ (с јасним и унапред утврђеним правилима понашања) онда то друштво треба и да крене у том правцу104. У сваком случају потребна је најпре сопствена интеграција и консолидација, па онда, према светским критеријумима, укључивање у шире окружење105. При свакој интернационализацији, тј. укључењу у свет, не треба сметнути с ума да (и) тамо беспоштедно владају интерес, моћ и принуда … О томе посебно може да сведочи овај део света, јер, као што то констатује Ендрју Нагорски [Nagorski 1992 ], „Балкан је кроз историју био шаховска табла за спољне силе. Међутим, живот је неправедан, рат је неправедан и нови светски поредак је неправедан. Нова Европа ће припадати онима који буду тријумфовали над свим тим неправдама и који не буду дозволили да њихови унутрашњи сукоби измакну контроли.” Наш је избор: или објект (колонија) или субјект, озбиљан чинилац који сам (уза сва дата објективна екстерна ограничења) одлучује о својој судбини и организовано се укључује у балканске, европске (првенствено медитеранске и дунавске) и светске развојне процесе (и пројекте!106).101 В. фусноту 108 на стр. 68. 102 „Вековима су Срби били приморани да се бори за сопствену егзистенцију на границама толиких струјања и страних инвазија. Повлачили су се у планине тражећи материјално прибежиште. Али истинско духовно прибежиште налази се у срцу које слуша глас сопственог идентитета усклађеног с позвањем у знаку провиђења.“ Ове речи би вероватно многи читаоци доживели као тумачење суштине српске историје. Њих је написао чех, кардинал Томаш Шпидлик (1919–2010), истакнути римокатолички богослов, један од главних западних специјалиста за православље [шпидлик2007:7]. После Великог рата (1919) двадесеттрогодишњи Милан кашанин, свестан високе цене опстанка коју су том рату Срби платили, у оптимистичком заносу, дефинише основе стратегије будућег развоја: „Ми смо у прошлости толико страдали, и нас данас има тако мало, да не смемо себи дозволити непотребно расипање националне снаге никад, и нигде, па ни у ситним стварима. Ако хоћемо да за наше непријатеље одиста нешто значимо, ми се не смемо, као деца, позивати само на своју душу, коју они нису способни да виде —иако је и велика и лепа —него и на нашу снагу, коју треба да им дамо осетити. Ми, који смо на граници Руса и Запада, између душе и ума, …, ми ћемо показати да се може помирити интелект с душом, …, и да је њихова уједињена снага највећа моћ што је дух човечји може имати. Ја верујем да је баш у том наше предодређење, и да ће нам наша снага увек бити толико јака да надвладамо нашу судбину.“ [кашанин 1919] на крају другог светског рата (1944) Милутин Миланковић, великан светске науке (добровољац у балканским ратовима, ратни заточеник у Првом светском рату) пише славном сликару Паји Јовановићу: „Сећам се нашег првог састанка и познанства у Скопљу, неколико дана иза кумановске битке (ок тобра 1912, прим. И. С.). то су била времена наше српске славе и ми смо имали срећу да видимо како се њено сунце рађа на обзорју. Онда смо гледали, одушевљено и са пуно поуздања убудућност. – а сада, после 32 године које од тог доба прохујаше, морамо се запитати да ли нам очински дом неће бити раскопан, а име и лице угашено? Сада дођосмо до тужног сазнања да смо ми само мали један народ боље рећи једно племе, окружено и угрожено свим својим суседима. Да ли ћемо моћи опстати као самосталан народу независној држави? Да ли ћемо бити способни да се политички, економски и културно одржимо као национална индивидуа? Размишљајући о томе, сада сам ипак јасно увидео да је у нашем потпуном расулу када су наши политичари упропастили оно што смо вековима стварали – прека потреба да спасавамо наш културни капитал. њега су створили наши велики синови. Они су показали до које су се висине уздигле способности наше расе (архаизам, пре другог светског рата уобичајен синоним за нацију, нап. ур.) они ће служити за углед и подстрек млађим нараштајима“… [Суботић 2009: 180–181] Стратегије развоја: замисли и остварења. 103 Андра Николић би рекао индустрија, а то би потврдио и драгутин Милутиновић (в. њихове радове у Прилозима). 104 у актуелној стварности на делу су супротне тенденције: негативна политизација, корпоративизација, свеопшта комерцијализација… 105 С обзиром на нашу „специфичну тежину” (учешће у светској производњи, трговини, научним дос тигнућима и техничким изумима), одмах, међутим, треба размишљати о таквим облицима регионалног повезивања као што су, на пример, различити флексибилни видови макрорегионалних (балканских) интеграција, функционална интеграција у европску унију (технички стандарди, ма гистралне саобраћајнице, дунав, посебно сада после завршетка изградње канала Рајна–Мајна–ду нав 1992. године). Стратешки ресурси (географски положај, вода као развојно кључни елементу 21. веку) захтеваће строго економско вредновање уз селективно учешће међународног капитала. Часлав Оцић.Нека општа запажања о стратегијама развоја Србије …you shall not go to Mecca, oh Nomad, the road you have followed leads to Turkestan.107 у последњих 14 година на централном државном нивоу донето је око 120 (што секторских што „проблемских“) стратегија. када је реч о том најновијем покушају реформских промена намеће се најпре нека концепцијска питања: да ли аутори (а најчешће и самоевалуатори!) тих стратегија третирају Србију као специфичан – или чак јединствен – случај 108 или за њих она представља пример који има општи(ји) значај 109. Ако је она посебна (до уникатности) – да ли је и концепт промена које стратегије желе да иницирају томе прилагођен, а ако је њен (развојни) проблем универзалног карактера, да ли (временски и просторно) универзални реформски рецепти (какви се углавном прописују110 у нашим стратегијама) дају у Србији (позитивне) резултате. Пажљиво читање стратегија изазива бројне асоцијације, понеку недоумицу, отвара питања, тражи додатна разјашњења … : Асоцијације: Пре свега, фасцинира снажна амбиција да се доситејевски пројект „недовршеног просветитељства“ коначно приведе крају у Србији. По детаљизму он асоцира на аcquis cоmmunautaire, а по нормативном ентузијазму и оптимизму на кардеља. Хибридни стил и језик стратешких докумената одражавају хибридни карактер садржаја иницираних промена: Оне су мешавина свеобухватних и коренитих резова и постепене изградње нових институција; при томе, утисак је да превладавају револуционарни (тачније: волунтаристички) у односу на реформистичке елементе. Основна недоумица гласи: Да није било временских и ресурсних ограничења, да је постојало јединство политичке воље, да је све што је планирано и написано, и да је скупштина донела све предложене законе – да ли би у Србији дошло до крупног реалног помака набоље? Другим речима, да ли је (на основу таквих стратегија) жељена револуционарна трансцеденција могућа. Питања: шта су циљеви реформе, како су хијерархизовани, која су расположива средства, какав је њихов однос према циљевима, које су фазе реформе, који трошкови и користи, како се они расподељују (ко су бенефактори, а ко плаћа рачун промена111), ко су главни актери (иницијатори) – елита (top–down тип реформе) или маса (down–top реформa), језик реформе и учешће у њеном остваривању, мала земља и економија обима, ограничења примене стратешких идеја – објективна (одређена историјим и географојом) и „субјективна“ (само/ наметнута, на пример, одрицање од суверенитета над делом територије; „раста нак с идентитетом“ [Čolović 2014], … ). 106 укључујући ту и пројекте израде стратегија које су рађене на захтев ЕУ и Светске банке; те стратегије су биле део процедуре прикључења Србије ЕУ; оне су биле (пред)услов за грантове, донације (из којих су финансиране и израде тих стратегија) и за одобравање средстава (кредита) из претприступних фондова. Занимљиво је да је тадашња експертска власт одбила израду опште стратегије привредног развоја (која би подразумевала и строжу контролу употребе одобрених средстава), а на којој је инсистирала Светска банка. Експерти су сматрали да су довољне три стратегије: „афричка“ – смањења сиромаштва, европска – прикључења еу и „зелена“ – одрживог развоја (у којој је одрживост сведена само на еколошку димензију, уз само узгредно помињање економске и социјалне димензије…). 107 у Меку нећеш ићи / о номаде, путем / којим си кренуо /у Туркестан ћеш стићи! (упозорење залуталом номаду у авганистанском селу где није постојао компас и где су обавештења о правом путу до Светог града пружали агенти и водичи запослени код локалних господара.) 108 а како други виде наше специфичности („изузетност“?!)? Јохан Галтунг у интервју за НИН дату време бомбардовања Србије: Зашто „Милосрдни анђео“ и НАТО толико уживају да нас понизе, да нам укидају струју и воду, руше фабрике, телевизије, … – Због западног дуализма. Ваша земља је као и наша хришћанска, прожета традицијом у којој се свет види као вечита борба добра и Зла. А Срби имају погрешно хришћанство (1054. године раскол цркава), погрешно писмо, били су под окупацијом погрешног народа (Отоманска империја уместо хабсбурга), у сваком случају, окренути су истоку, српска држава један је од стожера „комунистичких“ земаља; Србима се није допала аустријска анексија Босне и херцеговине 1908, стога меци у Сарајеву 28. јуна 1914; борили су се с нацистима по страшној цени у другом светском рату и потукли их, и, уза све то: Југославија је изгледала као Варшавски пакт, мала земља на северу (Словенија као балтичке земље), велика католичка земља (хрватска као Пољска), па Србија као Русија, православна/комунистичка, а муслимани по џеповима и на југу. Људски мозак функционише по систему препознавања шаблона: ратовати против Србије исто је што и ратовати против Русије, јер је то рат који нису добили пошто је хладни рат престао. [галтунг 1999: 14] (подвлачења Ч. О.)Концепт и контекстПромене у привредама и друштвима нису само насумичне, случајне, нити су искључиво последица свесне планске акције. Између ситуација које су последица крајње спонтаности и тоталног (историјског, социјалног, економског, политичког, …) инжењеринга, широк је спектар различитих типова привредних и друштвених стања, с обзиром на то да су привреда и друштво комплексни системи („амалгами“), које обликују – неједнаке по снази и структури – природне, социјалне и духовне снаге 112, у различитом временском и просторном контексту. Да би се објаснила и разумела резултанта деловања тих узајамно повезаних разнородних сила у неком временском пресеку није довољна само једна научна дисциплина, па макар то била и несумњиво важна – економска. Потребан је скуп научних теорија које су прецизно калибрисане у односу на проблем (предмет истраживања), али и међусобно. ту консистентност треба да обезбеди нека теорија „средњег нивоа“, опште теорије су ту готово бескорисне, а идеологије и да не помињемо. Разматрање и успешно решавање конкретних питања стратегије развоја, дакле, није могуће без јасног и консистентног полазног концепта и ван конкретног контекста. Претпоставке дефинисања стратегије су како познавање положаја (ограничења) земље тако и друштвених циљева. У одлучивању о ограничењима положаја може се поћи од неких од следећих принципа: а) принцип (дис)континуитета, односно везивања за постојеће versus ново ab ovo; б) принцип повратка на стара добра времена versus principle of no return; в) принцип поштовања међународних економских веза versus аутаркија; г) принцип негације искључења земље из међународних духовних комуникација versus културни изолационизам. У разматрању циљева основа вредновања може се конкретизовати на разне начине у зависности од владајућег система вредности. Донедавно су се у западном систему вредности као примарни политички циљеви дефинисали: 1. слобода, 2). правна држава, 3. демократија, 4. подржавање културне посебности и различитости, 5. моћ заједништва, 6. међународна солидарност; а као међуциљ: 7. трансформација растућег у стабилно становништво. као примарни економски циљеви обично су се од ређивали: 1. обезбеђење егзистенције, 2. благостање, 3. пуна запосленост, 4. социјално осигурање, 5. брига за слабе чланове друштва (односи се према 1–4 као супсидијарни циљ), 6. могућност образовања за све, 7. подршка поро дици, 8. заштита околине (овај циљ је пре свега у служби будућих поколења), 9) (п)одржавање неких привредних грана; а као међуциљеви: 10. стабилност нивоа цена и 11. равнотежа платног биланса113. Однедавно, с отпочињањем тзв. постлибералне и постдемократске ере (г. ј. Зиновјев) на Западу, односно с најновијим таласом тоталитаризма и демографског слома, систем циљева (и декларисаних, а још више недекларисаних) битно се променио114. *** Пред нашим очима „стари поредак“ се мрви (или је већ у развалинама) пред силом чија је основна особина ароганција (Ми правимо историју!) и цинизам (постмодернистички експеримент у деконструкцији). У све снажнијем процесу десуверенизација, тј. историјске десубјективизације, мали и немоћни постају објект („покусни кунићи“) „новог“ поретка… има ли још у том суморном светском пејзажу изгледа за различитост и разноликост, за универзална начела и правила, за опште вредности, за мале, слабе и сиромашне? Песимисти их не виде115, оптимистички озарена лица проповедају веру у светлу будућност. а реалисти? Они – сучу рукаве!109 треба одмах истаћи да овде није реч само о Србији. Она може да послужи као врло погодан пример анализе „пост-истичке ситуације“ у малој земљи коју карактеришу развојне асиметрије дугог трајања. 110 Ресавска школа, дакле, и даље ради пуном паром! 111 Бити за добру ствар добра је ствар бити за добру ствар, то је добро али питати да ли је ствар баш уистину добра и за кога је добра није баш добро. Ерих Фрид (Erich Fried), Песме без граница. 112 утисак је да у презентованим документима није учињен довољан напор да се идентификују снаге од посебног значаја за обликовању савремене структуре привреде и друштва Србије. Осим тога, даје се најчешће фактографија која се односи само на краћи исечак времена (неретко само на тренутак када се ради стратегија), при чему ни таква фактографија не пружа потпуну слику стања привре де и друштва. нема временских серија које би показивале трендове раста (пада) српске привреде у претходној деценији (или у дужем распону), као ни података о другим сличним транзиционим привредама, што затвара могућност посматрања Србије у компаративној перспективи. Уопште узев, одсуство потребне базе индикатора отежава или чак готово онемогућава емпиријску анализу. Стога је предмет овог излагања нужно сведен само на „квалитативна“ разматрања концепта и контекста промена.Могуће стратегије развоја Србије: немогућа мисија?А пре него засучу рукаве, било би пожељно да размисле о речима младог Милана Кашанина који у историјском тренутку по много чему сличном данашњем говорио језику (и суштини) стратешких пројеката (визија), методу рада, тадашњим (и данашњим?) навикама и заблудама: „да ли зато што смо Слoвени, или што смо јужњаци, или што нам је култура још млада — или и због једног, и другог, и трећег — тек, ми најрађе расправљамо велике проблеме, развијамо их у дуге разговоре и облачимо у звучне речи. Никад нам ништа доста није: од приповедача тражимо да су филозофи, од филозофа да су пророци, а од песника да су оснивачи нових религија. Незадовољни смо: непрестано зазивамо нове Мештровиће, Мештровиће у музици, у песништву, у сликарству, у естетици, у филозофији. Боже — молимо се сваки дан — дај нам генија, дај нам их да нас воде, да објаве свету ко смо и да нам рекне какви смо. И бринући се тако, са страхом, о раду будућих поколења, проклињемо своје претходнике и каменујемо своје савременике. До наивности се заљубљујемо у велике теорије, а свим бићем презиремо мали и ситни рад.
Aли, какогод те наше велике чежње сведоче да нам је душа витка и немирна, и узаврела од несазнане још снаге, фантазија наша безгранична у доброти и лудости, а наше амбиције благородне, поносне и лепе, оне нам исто тако сведоче и о том да наш интелект није баш особито чврст и прав, нити наша воља сигурна и јака. Јер има малих ствари без којих нема ни великих. Има малих ствари о којима треба говорити као и о великима. Безброј малих ствари чине темељ великој згради лепоте, истине и доброте. Ничега нема ни на небу ни у ваздуху; све је на земљи. Дух је змај; он високо лети у зраку, али конопац треба чврсто држати у рукама.“ Да ли је „мали и ситни рад“ претпоставка израде могуће велике (гранд, кровне) стратегије (опстанка и) развоја116 Србије? Рад свакако, рад који гута време, енергију и нерве, напоран и упоран, непризнат и незахвалан, неретко залудан (exercise in futility). Како треба да изгледа (оптимална) структура и динамика израде једне такве стратеголошке студије117? Предлог могућих тематских кругова (и њима дефинисаних појединачних стратегија) дат је у графикону 2. Природа је наглашено вишедимензионалан концепт: Може значити ‘мате ријални свет у целини а посебно средину (биљкe, животињe и земљиштe) на коју човек не утиче’118. У контексту развојне диференцијације природа се може дефинисати као природни закони (гравитација, зрачење, денудација, итд.) И њихови утицаји на земљину кору. Устварности све људске акције крећу се у оквиру природних закона, али овде (из разлога једноставности) инвентарисаћемо само она дејства која нису резултат људског делања али имају дубоке последице на развој, односно на друштвени живот. Такви чиниоци укључују геоморфологију, сезонске промене соларног зрачења, климу, тло (и стене), размештај (распоред) воде и земљишта. Чин и чињење у овој области уоквирују једнодимензионално време и тродимензионални простор као објективно дати чиниоци. Биос је део природе коме је иманентна способност раста и репродукције. Биос укључује све видове живота, од једноћелијских организама (бактерија, итд.) до људских бића. Биолошки ентитети обично су јасно разграничени у односу на спољњи свет, али имају отворе за уношење хране и екскрецију и облике мултиплих тела (симбиоза, пренаталност, итд.). Демос је подгрупа биоса, њега чине људска бића. Људска бића се посматрају као биолошки ентитети с рефлексивном свешћу 119 коју не поседује ни једна друга врста 120. Технос представља људску вештину удешавања (аранжирања) објеката и/или акција према унапред утврђеном време-простор обрасцу, што има неку сврху, најчешће проширење биолошког домашаја, односно повећање домета људских бића. Технички објекти и чинови су обично добро дефинисани и заокружени (прецизно раз граничени). Они често чине скуп објеката или чинова који су узајамно калибрирани. Привреда или тржишни систем (у капитализму као економском друштву121) начин је размене вредности између појединаца и група у циљу повећања благостања кроз растућу диверзификацију и специјализацију (поделу рада). И ако у начелу тржиште нема границе (његове границе су границе глобуса, отуда: глобализација, империјализам и колонијализам), на њега утичу трансакциони трошкови, трошкови окупације и фрикције повезане с великим раздаљинама. Регулација или систем владања је начин на који се простиру (шире) наредбе о понашању на целој територији (државе). Регулација може бити заснована на демократској структури моћи, тј. да је директно или индиректно подржава већина народа унутар дефинисаног подручја, али може да буде и утемељена и на употреби силе. Својина је регулативни систем који има за циљ утаначење права појединаца и организација (физичких и правних лица) у коришћењу објеката, земљишта и симбола. Својина и други облици приступа средствима (активи, капиталу, имовини) обично се врло строго дефинишу. Моћ је способност наметања жеље другим људима. Регулација се одређује (и црта границе) готово увек у односу на јасан територијални обухват, другим речима, она пушта корен и гнезди се у простору. Комуникација је ширење информација путем језика и симбола. Информације се посредују различитим каналима, неки имају структуру мреже, док су други веома зависни од трансмисије и рецепције (преноса и пријема) технологије. Култура је скуп правила насталих у групама или пренетих комуникацијом а који се тичу норми, веровања и понашања. Према овој (грубој) дефиницији она укључује друштвено понашање, религију и етику122. *** унутар граница које постављају природни закони, појединци и групе могу покушати да спроведу своје планове пожељног стања ствари у жељено време. Другим речима, они покушавају припремним мерама да постигну извесне локационе аранжмане. То стратешко планирање је мање или више формализована процедура за досезање жељеног циља, која укључује локациони аранжман у (једнодимензионалном) времену и тродимензионалном простору. При томе, (ако желе да буду успешни) стратези (појединци и групе, „ели та“) у планирању не могу а да не уваже значај интеракције, међузависности и узајамности, и, посебно, интереса123.113 у ЕУ контексту систем вредности дефинисан је прагматично: вредности су инструменталне и прописане копенхагеншким критеријумима. 114 В. [Rand 2962], [Fukuyama 2002], [Angelis 2007], [Буха 2007], [Choudhury 2007], [Kanton 2009], [McKinley 2007], [Мандзаридис 2011], [Sedlacek 2011], [Вест 2013]… 115 Jер, како општу судбину тумачи уајлдов (Oscar Wilde) ткач: „у рату, јаки од слабих праве робове, а у миру то чине богати од сиромашних“. а: „јагње је криво самим тим што је вук гладан“. 116 „Без копејке рубља не живи“, каже руска пословица, а „има ли твој метар центиметар?“, питају се Срби у далмацији. 117 један такав концепт дао је Бранко Крга; в. његов рад у овом Зборнику. За системски приступ идентификацији простора пожељних а могућих стратегија развоја Србије в. рад Властимира Матејића. такође в. радове Зорана Поповића, Бранислава Р. Симоновића и Радивоја Митровића у овом Збор нику. 118 Рудолф Kjелен (Rudolf Kjellen) је 1899. истакао да ‘природно’ може да има два значења: утемељен у природи, али – у пренесеном смислу – и изразито примерен (прикладан, адекватан). Речник Матице српске наводи да се реч ‘природно’ употребљава и у значењу ‘нормално’. у том речнику дата су у друга значења те речи. 119 О њиховом здрављу в. радове Бране димитријевића, Паје Момчилова и ђорђа јаковљевића у овом Зборнику. Те радове је могуће сврстати и у тематским круг култура. Они изванредно илуструју преплетеност развојних процеса и указују на тешкоће дисциплинарних разграничења и класифи кација. 120 Демографија је наука о људским бићима (становништву); За демографска питања в. рад Владимира Никитовића у овом Зборнику. Списак осталих научних дисциплина (и интер- и трансдисципли нарни приступа) омеђен поменутим тематским круговима биће дат на основу почетне расправе посвећене основним концепцијским и методолошким питањима израде стратегије/а. 121 у привредној историји човечанства поред тржишта и друге социјалне институције обављале су макроекономску функцију координације одлука микроекономских субјеката. В. у овом зборнику бројне радове посвећене економским питањима, односно стратегологији привредног (посебно индустријског) развоја. 122 В. радове триве инђића и Зорана аврамовића у овом Зборнику. 123 десет поменутих тематских области нису дисјунктни скупови, они се преклапају (имају заједнич ке подскупове), стога је прилично тешко дефинисати предмет истраживања „надлежних“ научних дисциплина. Није ништа лакше ни прецизирати (и класификовати) оне проблеме који немају своју „матичну“ дисциплину. такви су, на пример, наведене интеракције, међузависност и узајамност, и интереси. Довитљиви Гункл, поменут на почетку овог рада, и њима је доделио научне дисци плине, задуживши алелоаниологију да се као својим предметом истраживања бави интеракцијама (interactions), алелогију међузависношћу и узајамношћу (interdependences and reciprocities), а кедо логију интересима (interests) [http://ideonomy.mit.edu/division.html].
Име порекла је назив одређеног места, региона или, у ређим случајевима, земље, којим се обележава одређени пољопривредни, прехрамбени или други сличан производ. На пример, “Лесковачки домаћи ајвар”. Производ је ајвар, а “име његовог порекла” је “Лесковачки домаћи ајвар”.
Да би одређени производ могао да буде обележен именом порекла, потребно је да испуњава одређене услове. Узмимо опет као пример ајвар.
Да би одређени ајвар могао да буде обележен именом порекла “Лесковачки домаћи ајвар”, неопходно је да испуни одређене услове:
1)мора да потиче из Лесковца, односно из региона Лесковца.
2)његов квалитет или његове карактеристике морају битно или искључиво да буду последица те чињенице. Другим речима, “Лесковачки домаћи ајвар” дугује своје особине свом географском пореклу – природним факторима који тамо владају (паприци која се тамо гаји, макро и микро климатским условима који у том подручју постоје, итд.) или вештини, односно, посебним знањима или поступцима обраде људи који тамо живе и који га праве.
3)производња, прерада и припрема се у целини одвијају у региону Лесковца.
Да би одређени производ могао да буде означен именом порекла, потребно је да постоји јасна веза између његових особина и његовог географског порекла. Особине датог производа, морају да буду искључиво или битно условљене његовим географским пореклом. Поред тога, потребно је да се све његове производне фазе – припрема, прерада и производња – одвијају на датом географском подручју.
Географском ознаком се обележава роба пореклом са територије одређене земље, региона или локалитета, где се одређени квалитет, репутација или друге карактеристике робе суштински могу приписати њеном географском пореклу.На пример,географска ознака заштићена на територији Републике Србије је “Вода Врњци”, а односи се на робу: минерална вода, чије извориште је у Врњачкој бањи.Производња и/или прерада и/или припрема те робе мора да се одвија одређеном ограниченом подручју, у овом случају одвија се у Врњачкој бањи.
Да би одређена вода могла да буде обележена географском ознаком“Вода Врњци”, потребно је било да испуни одређене услове.
1)Мора да потиче са одређеног подручја, подручја Врњачке бање.
2)Њен квалитет, репутација и/или друге карактеристике приписују се њеном географском пореклу.
3)Најмање једна фаза у њеном производном процесу мора да се одвија на томгеографском подручју.
Ознакама географског порекла означавају се природни производи (вода, камен, итд.), пољопривредни (купус, бели лук, малина, итд.), прехрамбени производи (сир, кулен, кобасица, итд.), индустријски производи (пиво и сл.), производи домаће радиности (ћилим, вез, итд.) и услуге (чигота и сл).
Највећи број производа обележен ознакама географског порекла су пољопривредни и прехрамбени производи.
Ознака географског порекла може да буде, и најчешће јесте, значајно маркетиншко средство које овлашћеном кориснику гарантује предност у односу на конкуренцију на тржишту, поштогарантује контролисан и посебан квалитет производа и његово порекло.
Заштита ознаке географског порекла обједињава два различита поступка: поступак за установљење ознаке географског порекла и поступак за признање статуса овлашћеног корисника ознаке географског порекла.
Ако се пред Заводом за интелектуалну својину први пут установљава ознака географскog порекла, као потпуно ново право које до тада није било регистровано, заинтересовано лице ће покренути поступак за установљење ознаке географске порекла.
Ако је ознака географског порекла већ установљена, и уколико неко жели да стекне право да ту ознаку употребљава у промету, покренуће поступак за признање статуса овлашћеног корисника ознаке географског порекла.
Поступак може да покрене свако домаће физичко или правно лице које производи на одређеном географском подручју производе који се обележавају називом тог географског подручја, као и удружења ових лица, привредне коморе, удружења потрошача и државни органи заинтересовани за заштиту имена порекла, односно географске ознаке у оквиру својих активности, страна физичка или правна лица, односно страна удружења, ако је име порекла, односно географска ознака призната у земљи порекла, када то произилази из међународних уговора.
Поступак се покреће подношењем пријаве за установљење ознаке географског порекла, која се састоји из:захтева за установљење ознаке географског порекла (образац Г-1), описа географског подручја и података о специфичним карактеристикама производа.
Захтев за установљење имена порекла и географске ознаке подноси се на истом обрасцу Г-1, само на одговарајућем месту тог обрасца, треба уписивањем ознаке X, навести да ли се тражи заштита за име порекла или географску ознаку.
Поступак може да покрене свако физичко или правно лице које производи на одређеном географском подручју производе који се обележавају називом тог географског подручја, као и удружења тих физичких и правних лица.
Поступак се покреће подношењем пријаве за признање својства овлашћеног корисника, која се састоји иззахтева за признање својстава овлашћеног корисника(Образац О-1), доказа о обављању одређене делатности, као и доказа о извршеној контроли производа.
Напред набројана права обухватају и употребу имена порекла, односно географске ознаке на амбалажи, каталозима, проспектима, огласима, постерима и другим облицима понуде, упутствима, рачунима, пословној преписци и другим облицима пословне документације, као и увоз и извоз производа обележених тим именом порекла, односно том географском ознаком.
Трајање регистрованог имена порекла, односно регистроване географске ознаке није ограничено.
Статус овлашћеног корисника ознаке географског порекла траје три године од дана уписа признатог статуса у Регистар овлашћених корисника ознаке географског порекла уз могућност продужења неограничен број пута, све док траје ознака географског порекла.
Географска ознака означаваробу која потиче са одређеног географског подручја. На пример, име порекла “Сремски кулен” говори да тај производ потиче са подручја Срема.
Такође, ознака географског порекла гарантује потрошачу да тај производ има одређени квалитет дефинисан у елаборату о ознаци географског порекла. На пример, “Сремски кулен” карактеришу одређене особине које га чине различитим од било код другог кулена који може да се нађе на тржишту.
Најзад, квалитет производа означеног ознаком географског порекла је проверен и потврђен од стране сертификационог тела пре него што је тај производ доспео на тржиште.
Насупрот томе, жиг служи разликовању истих односно сличних производа и/или услуга које на тржиште стављају различити привредни субјекти. Жиг индивидуализује робу и/или услуге, чини их препознатљивим у односу на све друге производе и/или услуге исте врсте па тако, захваљујући жигу, потрошач зна „извор“ производа који купује. На пример, минерална вода “Aqua Viva” разликује се по свом жигу од сваке друге воде која се може наћи у промету. Оно што је чини препознатљивом је управо њен жиг – “Aqua Viva”.
Постоји значајна разлика и у погледу носиоца права.
Док је ознака географског порекла колективно право које могу да користе сви произвођачи са одређеног географског подручја који испуњавају одређене услове дефинисане у елаборату о установљењу те ознаке, жиг је по правилу индивидуално право које може да користи само индивидуално одређено физичко или правно лице које га је заштитило. На пример, име порекла “Књаз Милош Буковичка бања” могу да користе лица која су стекла својство овлашћених корисника са подручја изворишта те минералне воде у Буковичкој бањи код Аранђеловца. Овлашћени корисници ове географске ознаке су Привредно друштво за експлоатацију минералне воде и производњу пића Књаз Милош а.д. Аранђеловац, Јужна индустријска зона бб и Предузеће за експлоатацију минералне воде и производњу пића Књаз Милош а.д. Индустријска зона бб, 34300 Аранђеловац.
С друге стране, жиг може да користи само оно лице, правно или физичко, на чије име је тај жиг регистрован односно стицалац лиценце. На пример, жиг “Imlek” може да користи само његов власник који је тај жиг регистровао – АД “Имлек”, Београд. Изузетак представљају колективни жигови и жигови гаранције.
Генерички термини не могу да се заштите као ознаке географског порекла. То су они термини који су дуготрајном употребом у промету постали синоними за одређену врсту производа. Тачније, ти географски називи су престали да буду географски називи и постали називи самог производа. Као пример ГО која је постала генерична може се навести назив„Камамбер“ за сиреве који је постао уобичајен за означавање било ког сира који има укус „Камамбера“.
Ознакама географског порекла не могу да се заштите називи биљних сорти или животињских врста, чијом би заштитом настала забуна у погледу стварног географског порекла одређеног производа.
Као ознаке географског порекла не могу да буду заштићене речи које су назив земље, региона или локалитета са кога производ потиче, али који код потрошача изазива лажну представу да производ потиче из друге земље, региона или локалитета.
Ознаке географског порекла које су истоветне или битно сличне раније регистрованом жигу, уколико с обзиром на репутацију, познатост и дужину употребе тог жига постоји могућност настанка забуне потрошача у погледу произвођачког порекла производа.
Organska poljoprivreda podrazumeva proces održivog razvoja ruralne sredine u skladu sa raspoloživim resursima, tradicijom, biodegradabilnim potencijalom staništa i predstavlja zaokruženu i celovitu farmsku, ratarsku i stočarsku proizvodnju, čime je obuhvaćeno i očuvanje i obnova prirodnih resursa, kao i povratak tradicionalnim vrednostima i znanjima.
Organska proizvodnja
U poređenju sa konvencionalnom proizvodnjom u stočarstvu, poštovanje standarda i zakonske regulative pri kontroli svake faze proizvodnog ciklusa, koji su definisani u organskom stočarstvu, u mnogome doprinosi proizvodnji zdravstveno bezbednih proizvoda animalnog porekla, zaštiti životne sredine i razvoju socio-ekonomskih entiteta. Poštovanje visokih standarda dobrobiti životinja ima pozitivne efekte na zdravstveni status životinja. Pozitivni efekti na zdravlje humane populacije i na stanište su dugoročni i nemerljivi. Karakteristika organske proizvodnje je manja produktivnost u odnosu na konvencionalnu, tako da su proizvodi dobijeni u organskim sistemima za oko 30% skuplji. Dobro dizajnirani akcioni planovi i snažni podsticaj proizvođača na nacionalnom nivou, neophodna su podrška razvoju ovog vida proizvodnje. U ciklusu organske proizvodnje životinje, kako divlje, tako i domaće, zauzimaju važno mesto u održavanju prirodne ravnoteže i zaokruživanju ciklusa ishrane. Rastuće saznanje o poremećajima ekosistema i ugroženosti živog sveta u celosti nametnulo je potrebu da se preispitaju do sada primenjivane tehnologije i metode za ubrzavanje proizvodnog rasta u svim ljudskim delatnostima uključujući i poljoprivredu.
Organska semenska proizvodnja
Osnovni problem sa kojim se suočava savremeno čovečanstvo je zagađenje biosfere koje dovodi do klimatskih promena, povećanja kiselosti zemljišta i voda i promene hemijskog sastava živih organizama. Tako je ustanovljeno da je koncentracija nitrata u vodama u direktnoj linearnoj korelaciji sa potrošnjom azotnih đubriva, koncentracija pesticida i herbicida u animalnim tkivima sa potrošnjom hemijskih sredstava, sadržaj antibiotika u mleku i jajima sa intenziviranjem profilakse i terapije i tako dalje. Kako je upotreba antibiotika u veterinarskoj medicini značajno doprinela razvijanju rezistencije mikroorganizama, organski uzgoj na pravi način eliminiše uticaj veterinarske kurative na pojavu rezistentnih sojeva i favorizuje uzgoj genetski rezistentnih životinja, što doprinosi očuvanju animalnih resursa u stočarstvu i zaštiti biodiverziteta.
Održiva poljoprivreda
Prednosti organske proizvodnje su što je zasnovana na mešovitom sistemu gajenja više vrsta domaćih životinja i polikultura koja se obezbeđuje na manjim površinama omogućava da se uspostave biološki zakonite interakcije i ciklusi kruženja materije između divljih i domaćih vrsta, zemljišta i voda unutar staništa. Ovakva poljoprivreda obezbeđuje amortizaciju negativnih efekata društvenog razvoja na ekosferu i ljudsku populaciju u celini. Organsko stočarstvo po definiciji označava razvoj ove privredne grane bez narušavanja odnosa u prirodnim zajednicama, bez uvoza egzotičnih životinja uz ograničenu primenu proizvoda koji prate animalnu proizvodnju uključujući i terapeutska sredstva. Ovakav način proizvodnje nije po opisu ekstenzivan, nego intenzivan, sa prihvatanjem ograničenja koja postavlja stanište, uz ograničavanje zagađenja u samom staništu čime se obezbeđuje očuvanje celokupne biološke zajednice, postiže zadovoljavajući prihod i otvara mogućnost za razvoj dopunskih delatnosti, kao što je turizam. Kroz organsku proizvodnju dobijaju se visokovredni proizvodi koji nose oznaku organska hrana čime se povećava cena jediničnog proizvoda, smanjuje zdravstveni rizik za konzumente i obezbeđuje se prodor na sva globalna tržišta. Naravno, ovakva proizvodnja podrazumeva veće angažovanje radne snage, što se u globalnim savremenim trendovima depopulacije ruralnih zajednica smatra veoma pozitivnom pojavom.
Osnovni principi organskog stočarstva
Savremeni sistem upravljanja organskom proizvodnjom u stočarstvu je regulisan zakonskim aktima, u standarde o kvalitetu organskih proizvoda ugrađene su ne samo definicije kvaliteta i karakteristika finalnog proizvoda, već je i posebna pažnja poklonjena kontroli svake priozvodne faze dobijanja primarnog proizvoda do plasiranja na tržište. Zakonska regulativa definiše kontrolu proizvodnih procesa koje imaju cilj proizvodnju adekvatne količine, hemijski i biološki nezagađene, hrane na način koji je ekološki opravdan, ekonomski koristan i zadovoljava etičke kriterijume o humanom postupanju sa životinjama. Kako je jedan od bitnih preduslova za postizanje skladnog organskog razvoja stočarske proizvodnje ograničena (čak i kroz standarde zdrave hrane) mogućnost primene hemijskih sredstava za zaštitu zdravlja životinja, lokalno adaptirane, autohtone i prirodne rase dobijaju prednost u odnosu na uvezene. Ovim se postiže korišćenje prirodnih resursa bez izmena prirodnog genofonda u staništu i ne degradira prirodna zajednica, čime se postiže očuvanje biodiverziteta i time obezbeđuje očuvanje ne samo domesticiranih vrsta nego i divljih.
Zbog toga je organsko stočarstvo i poljoprivreda uopšte razvojni put izbora za eko-zone i nacionalne parkove. Ovakvim privređivanjem čuva se i unapređuje prirodna zajednica, smanjuje se nivo zagađenosti okoline, omogućava se očuvanje jedinstvenih i endemičnih formi autohtonih rasa koje predstavljaju izvor nove varijabilnosti za buduće generacije, smanjuje se trend depopulacije sela, naročito u regionima sa ograničenim potencijalom za intenzivan razvoj i čuvaju se tradicionalne vrednosti ljudskog društva. Istovremeno se obezbeđuje rast prihoda i čuvaju se potencijali za razvoj drugih delatnosti, pre svega turizma, lovnog turizma, šumarstva, itd. Kako je po standardima za ovakav vid proizvodnje veoma ograničena mogućnost zdravstvenih poremećaja jedinke u proizvodnom ciklusu, kao i ambijenta, na ovaj način se smanjuje zdravstveni rizik za populaciju ljudi uopšte, kao i rizik akumulacije rezidualnih materija u organizmima kako životinja, tako i ljudi, odnosno u životnoj sredini uopšte. Značaj autohtonih rasa u organskom stočarstvuJedna od najčešće uočenih pojava u intenzivnom gajenju domaćih životinja je slabljenje konstitucije. Procesi koji su doveli do pojave slabljenja opšte i specifične otpornosti, adaptacionih i aklimatizacionih moći su, na žalost, diktirani od strane odgajivača i selekcionera koji su vekovima sledeći jednostran cilj domaće životinje izvukli iz prirodnog ambijenta, ili ih gajili u modifikovanoj sredini u odsustvu prirodnih selekcionih vektora kao što su predatori, ciklusi ishrane u zavisnosti od sezone i klimatskih ciklusa, delovanje patogenih mikro i makroorganizama i drugi. Posledica selekcije u odsustvu patogenih izazova propušta slučajnim driftom nastalu eroziju nasledne osnove odgovorne za opštu i specifičnu otpornost organizma, čime omogućava opstanak imunološki nekompetentnih jedinki. Savremene metode gajenja mogu da pogoduju utiskivanju ovakvog genoma u populaciju. Kako se kod većine visoko produktivnih, specijalizovanih rasa domaćih životinja uočavaju znaci genetskog kopnjenja (genetic melting), tako raste i učestalost pojave različitih infekcija. Sprečavanjem gubitaka do kojih dolazi usled delovanja patogenih mikroorganizama na organizme životinja, vakcinacijom i hemioterapijom, nestao je imunski izazov kao uslov selekcije otpornih organizama. Mikroorganizmi su ispoljili svoju neverovatnu moć prilagođavanja na nove uslove, potražili su prelazne domaćine, pritajili se i promenama vrsta na kojim parazitiraju uslovili evolutivne promene koje su dovele do pojave novih patogena i do širenja mogućeg broja alternativnih vrsta na kojima oni mogu da ispolje i pojačaju svoje patogeno delovanje. Zbog ovih činjenica, nekada potencirana hemijska kontrola štetočina danas sve više ustupa mesto biološkim sredstvima kontrole neželjenih pojava u ekosferi, pa je ovo područje dospelo u centar istraživačkog interesovanja. U isto vreme, razvijene zemlje sveta sve više pokušavaju da uspostave organsku proizvodnju na osnovu izazova kao što je poboljšanje postojećeg životnog ambijenta u cilju obezbeđenja opšteg blagostanja ljudske populacije, uz postizanje daljeg ekonomskog napretka u post-industrijskoj eri razvoja civilizacije. Autohtone rase, čija se mikroevolucija odigravala pod uticajem ambijentalnih selekcionih vektora, predstavljaju jedinstven izvor genetskih varijanti koje omogućavaju adaptaciju na novonastale uslove i mogu da omoguće opstanak populacije pod nepovoljnim delovanjem patogenih mikroorganizama. Kako su nativne populacije savršeno prilagođene na biogeografske uslove, njihovo gajenje u nerazvijenim regionima, kao i u uslovima gde biogeografski uslovi onemogućavaju intenzivnu proizvodnju može da predstavlja okosnicu privednog razvoja u uslovima poluekstenzivne i ekstenzivne poljoprivrede. Ove životinje se mogu gajiti tradicionalno u slobodnom sistemu držanja, a kako dobro koriste prirodne pašnjake i livade, njihova ishrana je bazirana na postojećim biljnim resursima i ne zahteva intenzifikaciju biljne proizvodnje. Veoma izražena otpornost autohtonih rasa omogućava i njihovo gajenje bez većih ulaganja u zdravstvenu zaštitu i lečenje, pa se na ovaj način dobijaju animalni proizvodi posebnog kvaliteta za ishranu ljudi, koji ne sadrže rezidue različitih antibiotika i sredstava za zaštitu bilja. Ekonomskim korišćenjem dobro adaptiranih domaćih životinja postiže se očuvanje diverziteta domesticiranih vrsta životinja, za selekcione zahvate i izvor genofonda koji može da se suoči sa nepredvidljivim poznatim ili nepoznatim imunskim izazovom u bliskoj ili dalekoj budućnosti.
Obeležavanje i identifikacija grla u organskom uzgoju
Za svaki uspešan rad u uzgoju i selekciji domaćih životnja neophodna je identifikacija i obeležavanje grla, što je i pravilnikom koji se odnosi na metode organske stočarske proizvodnje jasno propisano. Prema zakonskoj regulativi, životinje i njihovi proizvodi moraju biti obeleženi u svim fazama organske proizvodnje. Na primer, sertifikat „organsko mleko“ može da ima samo proizvod dobijen od ovaca iz zapata koji su registrovani za takvu proizvodnju i za koje postoje određeni standardi.
Izbor životinja za organski uzgoj
Izbor životinja za organsku proizvodnju je ključno pitanje za organizovanje uspešne proizvodnje. Pravilnik o metodama organske stočarske proizvodnje naglašava da se u organskoj proizvodnji koriste vitalne vrste i rase životinja koje su adaptirane na lokalne uslove odgajivanja i bolesti, da bi se izbegli zdravstveni problemi ili specifične bolesti karakteristične za vrste i rase koje se koriste u intenzivnoj stočarskoj proizvodnji (stres sindrom, BSE, spontani abortus, težak partus koji zahteva carski rez, itd.). Iskustva iz zemalja u kojima organsko stočarstvo već ima dužu tradiciju pokazuje da organizacija organskog uzgoja preživara ne predstavlja veći problem. U ovčarstvu proizvodnja je usmerena na proizvodnju mesa, pri čemu se koriste različiti sistemi držanja ovaca i različite veličine farme. U Nemačkoj, kao primer racionalnog korišćenja prirodnih resursa ističu se rezultati tova jagnjadi virtemberga na paši (38,5 kg) i u kombinovanom sistemu (41 kg). Jedan od većih zdravstvenih problema u ovčarstvu, koji u većoj meri opterećuje proizvodnju, je kontrola endoparazita, koja ipak zahteva upotrebu antiparazitika.
Standardi dobrobiti životinja u organskom uzgoju
Zakonskom regulativom postavljeni su visoki standardi koji određuju uslove za uzgoj životinja u samoodrživim sistemima. Uzgoj životinja zasniva se na fiziološkim i etiološkim potrebama životinja. U organskom uzgoju nije dopuštena forsirana ishrana i iskorišćavanje životinja. U organskom stočarstvu nisu dozvoljene intervencije kao što je sečenje repova, krila i zuba, debikiranje i obezrožavanje. Neke od intervencija mogu biti dozvoljene u cilju poboljšanja sigurnosti i zdravlja i obavljaju se u optimalnom uzrastu. Patnja životinja pri intervencijama mora biti svedena na minimum, tako da se mogu koristiti anestetici, ako je to potrebno. Kastracija životinja je dozvoljena. Reprodukcija životinja u organskoj proizvodnji obavlja se putem prirodnog pripusta ili veštačkog osemenjavanja. Ostale metode biotehnologije u reprodukciji kao što je embriotransfer, MOET, kao i hormonalno izazivanje polnog žara nisu dozvoljene. Standardima su precizno definisani uslovi smeštaja. Životinje se gaje u objektima koji obezbeđuju dovoljno svežeg vazduha i prirodne svetlosti, (definisane su karakteristike objekta, vrsta poda i prostirke, izolacija, ventilacija, relativna vlažnost vazduha, principi dezinfekcije objekata i opreme, dozvoljena sredstva i dr.). Prema standardima, životinje moraju imati dovoljno prostora za hranjenje, odmaranje i kretanje, pristup vodi i hrani mora biti slobodan. Za svaku vrstu i kategoriju propisana je optimalna gustina naseljenosti, koja obezbeđuje dovoljno prostora za normalno stajanje i pravljenje prirodnih pokreta. Takođe su definisani maksimalni kapaciteti objekata za uzgoj pojedinih vrsta i kategorija domaćih životinja. Životinje se ne smeju držati vezane. Životinje imaju pristup ispustu, koji mora imati odgovarajuću žaštitu od kiše, vetra, sunca i ekstremnih temperatura. Standardima se definiše broj životinja određene kategorije po hektaru (maksimalan broj goveda, u zavisnosti od uzrasta i namene je 2-5 grla po hektaru, a ovaca i koza je 13,3). Posebni propisi opisuju postupke koji se odnose na transport i klanje životinja, precizno definišu proizvodne procese i propisuju detaljan monitoring svih proizvodnih faza.
Ishrana domaćih životinja u organskom uzgoju
Osnovni princip ishrane životinja koji se poštuje u organskom uzgoju je da ishrana životinja mora biti prilagođena fiziološkim zahtevima, uz maksimalno korišćenje raspoloživih hraniva u zaokruženoj organskoj proizvodnji. Hrana mora biti pripremljena u formi koja dozvoljava životinjama da iskažu prirodne navike u ishrani i zadovolje svoje potrebe. Standardi propisuju zabranu upotrebe antibiotika, kokcidiostatika, medicinskih preparata, stimulatora rasta ili bilo koje materije kojima se stimuliše rast. Zabranjena je upotreba GMO i GMO derivata u celom proizvodnom lancu. U ishrani životinja nisu dozvoljeni sledeći sintetički proizvodi (stimulatori rasta, sredstva za podsticanje apetita, veštačke boje, urea, mikroorganizmi, čiste amino kiseline), a od prirodnih proizvoda davanje klaničnih odpadaka i životinjskog izmeta. Ishrana mladunaca u organskom uzgoju je osetljivo pitanje i predmet je mnogih diskusija, s obzirom na to da je u cilju dobrobiti životinja poželjno da se jagnjad hrani 45 dana majčinim mlekom. Ova odredba direktno znači da se u ishrani mladunčadi koristi organsko mleko, što posebno opterećuje komercijalnu proizvodnju mleka u ovčarstvu. Može se reći da u većini slučajeva postoji praksa da se mladunci hrane mlekom dobijenog od jedinki iste vrste, gajenih u konvencionalnim uslovima.
Proces prelaska sa konvencionalne na organsku proizvodnju domaćih životinja
Prelazak iz konvencionalne u organsku proizvodnju zahteva određeno vreme, što zavisi od vrste, kategorije i opštih uslova gajenja životinja. Ovaj proces se odnosi kako na biljnu tako i na životinjsku proizvodnju. Organski sistem proizvodnje stočne hrane definiše način obrade zemljišta i primenu organskog đubreta, upotrebu i listu sredstava za zaštitu bilja, a zatim transport i skladištenje stočne hrane. Ukoliko zemljište i biljke nisu neposredno pre konverzije tretirani sredstvima koja su zabranjena pravilnikom, period konverzije je kraći i traje najmanje 6 meseci. Zaokružena organska proizvodnja je dokazan način za poboljšanje kvaliteta zemljišta i povećanja sposobnosti biljaka da iz zemlje koriste mineralne materije tokom vremena. Različite studije su pokazale da organski sistemi omogućavaju povećavanje koncentracije vitamina i antioksidanasa za 30%, u proseku. Ova povećanja su dovoljno velika da poprave dugoročni pad koncentracije ovih materija u većini namirnica. U cilju dobijanja organskih proizvoda sa sertifikatom, životinje se moraju držati u skladu sa uslovima pravilnika, koji propisuje period konverzije za prelazak iz konvencionalnog u organski uzgoj. Na primer, za prelazak iz konvencionalne u organsku proizvodnju za goveda i konje namenjene za proizvodnju mesa propisan je period u trajanju od najmanje 12 meseci, za male preživare i svinje najmanje 6 meseci, za životinje za proizvodnju mleka najmanje 6 meseci, živinu u tovu 10 nedelja, dok je najkraći period konverzije za živinu za proizvodnju jaja, 6 nedelja.
Principi zdravstvenog nadzora životinja u organskom uzgoju
Zdravstvena zaštita životinja u organskom stočarstvu bazira se na poštovanju principa „prevencija pre lečenja“. Zakonska regulativa iz ove oblasti potencira uzgoj genetski otpornih jedinki, uz poboljšanje ambijentalnih uslova i nege. Faktori koji utiču na zdravlje i otpornost životinja su brojni, a među njima se posebno izdvaja konstitucija i adaptiranost jedinki na stanište i patogene organizme u staništu, a zatim higijena, ishrana i nega grla. Principi zdravstvenog nadzora životinja u organskom uzgoju:
Mere prevencije pre lečenja: Korak 1: Uzgoj evolutivno adaptiranih i otpornih rasa. Korak 2: Ishrana i uslovi držanja u skladu sa standardima organskog stočarstva (zoohigijenske mere, smeštaj i kretanje). Korak 3: Primena alternativne terapije bazirane na biljnim preparatima, homeopatskim sredstvima i slično. Korak 4: Ukoliko terapija ne pomogne – sintetski lekovi se mogu primeniti.
Mere
U tom smislu, prema zakonskoj regulativi prevencija bolesti u organskoj proizvodnji zasniva se na:
1. selekciji odgovarajućih rasa uzgajivačkim metodama koje su u skladu sa zahtevima i potrebama životinjske vrste, a koje treba da razviju otpornost prema bolestima i zaštitu od infekcija. U uslovima organske proizvodnje autohtone rase imaju posebnu prednost. Jasno je da su autohtone rase koje su nastale kroz proces evolutivno-genetske adaptacije na uslove staništa znatno otpornije od egzotičnih – uvezenih rasa. Zbog toga je očuvanje i selekcija lokalno adaptiranih životinja sasvim u skladu sa organskim principima. Treba imati u vidu da osnovna ideja o uzgoju jedinki koje pokazuju genetsku rezistenciju prema pojedinim oboljenjima, zahvaljujući razvoju tehnika molekularne biologije i intenzivnim studijama proučavanja genoma domaćih životinja postaje sve aktuelnija. U tom smislu, posebna pažnja je usmerena na proučavanje genetske rezistencija goveda prema mastitisu, gde su već identifikovani kandidat geni, kod ovaca prema parazitskim infekcijama, a kod živine prema virusnim infekcijama;
2. pravilnoj ishrani, čime se razvija prirodna imunološka zaštita životinja;
3. sprovođenju vakcinacionog programa koji je utvrđen od strane nadležnih organa;
4. održavanju zoohigijenskih uslova (pravilnik određuje listu odobrenih sredstva za dezinfekciju).
Potreba za lečenjem životinja postoji i u uslovima organske proizvodnje. Veterinarski nadzor životinja u organskim sistemima definiše vidno obeležavanje bolesnih i povređenih životinja, vođenje evidencije, vođenje protokola lečenja (upoterbljene doze, trajanje tretmana i period karence), kao i stanja zbog kojih se životinje isključuju iz organskog uzgoja. Ako je tretman neophodan, prvo treba pribegavati iskustvima tradicionalne i alternativne medicine, odnosno primeni fitoterapeutskih i homeopatskih proizvoda za koje je utvrđen pozitivan efekat tretmana kod životinja kojima je namenjen. U ovim slučajevima tretman se usmerava na smanjenje i otklanjanje bola i nelagodnosti životinje, a tek onda lečenju samog oboljenja, kada se u krajnjoj nuždi, mogu primeniti i konvencionalni lekovi. Tako je, prema pravilniku, upotreba konvencionalnih lekova za primenu u veterini dozvoljena najviše u dva tretmana u toku godine kod životinja koje se uzgajaju više godina. Kod životinja kod kojih je proizvodni vek do jedne godine, dozvoljena je jedna terapija sa primenom konvencionalnih lekova za upotrebu u veterini. U slučaju lečenja konvencionalnim lekovima, period karence se mora produžiti i to najmanje udvostručiti da bi proizvodi animalnog porekla sačuvali sertifikat organskog proizvoda. Osim produžene karence, tretmani životinja u organskom sistemu podrazumevaju liste dozvoljenih lekova. Prema standardima u prevenciji nije dopuštena primena lekova i sredstava za upotrebu u veterini kao što su: antibiotici, sulfonamidi, sedativi, kokcidiostatici, antihelmintici, hormoni u cilju sinhronizacije estrusa, vakcine protiv bolesti koje se mogu kontrolisati alternativnim metodama, itd. Dozvoljava se vakcinacija ukoliko je zakonom propisana, ali se tada zabranjuje upotreba vakcina koje su proizvedene genetičkim inžinjeringom. Treba imati u vidu da regulativa koja se sprovodi u okviru veterinarskog nadzora životinja koje se gaje u organskim sistemima ukazuje da ovaj vid uzgoja i zdravstvene zaštite životinja zahteva dodatnu edukaciju, a kako je praksa pokazala i veće angažovanje veterinara.
Kada i gde treba planski razvijati organsko stočarstvo?
Naša zemlja ima velike potencijale za razvoj organskog stočarstva, a naročito za organski uzgoj preživara. Najveći udeo prirodnih livada i pašnjaka se nalazi u brdsko-planinskim regionima, gde je zbog depopulacionog trenda došlo do delimičnog zamiranja poljoprivredne aktivnosti, tako da nije ni ostvaren razvoj intenzivne proizvodnje. Idealni uslovi za organsko stočarstvo postoje na lokalitetima koji su slabije razvijeni i gde ne postoji ekonomska osnova za nagle i velike razvojne poduhvate. Ovakvi regioni su često upravo zbog nerazvijenosti izbegli hemizaciju i zagađenje koje prati razvoj, te su prirodne zajednice i staništa očuvani i predstavljaju oaze netaknute prirode. Organsko stočarstvo omogućava održiv razvoj ljudskih zajednica u regionima obuhvaćenim režimima zaštite prirodnih resursa, pri čemu se omogućava pravilna eksploatacija postojećih agrarnih površina i sprečava dalja degradacija prirodnih livada i pašnjaka. Organsko stočarstvo i poljoprivreda su i jedini mogući put razvoja u zonama nacionalnih parkova, gde svaka intenzifikacija proizvodnje predstavlja faktor degradacije prirodnog ambijenta, a uvoz egzotičnih rasa i sojeva faktor genetskog zagađenja prirodne zajednice. U tom smislu, gajenje autohtonih rasa, čvrste konstitucije doprinosi očuvanju biodiverziteta i omogućava poštovanje integriteta životnih zajednica u regijama koje su obuhvaćene režimima zaštite prirodnih i/ili kulturnih dobara. Dodatno, geografski položaj Srbije na jugu Panonskog basena i na Balkanu predstavlja okvir za međunarodnu podršku organskom razvoju. Međunarodni fondovi već učestvuju u finansiranju programa očuvanja prirodnih i kulturnih celina na našoj teritoriji (UNEP, 2003). U ovom momentu je programima zaštite obuhvaćeno više od 5% teritorije Srbije, a plan razvoja predviđa da se površine obuhvaćene ovim programima udvostruče do 2010, odnosno da 2020. godine više od 20% teritorije bude obuhvaćeno ovim procesom. Ovo treba imati u vidu pri kreiranju ekonomskog razvoja zemlje u oblasti poljoprivrede. Da bi se obezbedio dalji napredak našeg društva u celini, potrebno je diverzifikovati poljoprivrednu proizvodnju, uklopiti je u postojeće biogeografske celine, uz poštovanje prirodnih ekosistema i sagledavanje značaja svih međusobnih odnosa koji su uspostavljeni u staništima. Ovo, međutim, ne znači da tamo gde to prirodni resursi dozvoljavaju, prirodne celine sa izuzetno plodnim zemljištem treba po svaku cenu orjentisati ka organskoj proizvodnji, već eksploataciju prilagoditi prirodnim ciklusima materije uz očuvanje intenziteta proizvodnje.
Na ulazu u selo Donji Petrovci, samo desetak kilometara od Rume, prostire se pašnjak na površini od 28 hektara. Od proleća do jeseni pun je stoke na ispaši. A, ispod pašnjaka, već 14 vekova, skriven od očiju javnosti, počiva rimski grad Basijana (Bassianae), u rimskoj provinciji Panonija, posle Sirmijuma, drugi po veličini grad. Ovo arheološko nalazište već decenijama pored stočara posećuju jedino „divlji“ arheolozi sa detektorima, koji traže novčiće i druge metalne predmete.
Rimski gradovi i provincije u srednjem Podunavlju 2. vek
Smatra se da je naziv Basijana keltskog porekla i da su ga Rimljani prihvatili od starosedelaca. Pretpostavlja se da je prvobitno naselje osnovano u 1. veku kao autonomni civitas, na prostoru koji su naseljavala panonska pllemena Amantini i Skordisci, i da ga je Hadrijan promovisao u rang municipija 124. godine prilikom svog boravka u Panoniji. Antički izvori navode Basijanu kao napredan grad na putu Sirmijum — Taurunum (Sremska Mitrovica — Zemun). Basijana je velikim delom uništena invazijom Huna, 454. godine, i kasnije Gota, ali nije uništeno svedočanstvo o značaju ovog grada. Zanimljivo je i to da Hierokle (vizantijski gramatičara iz prve polovine 6. veka) u svojim spisima navodi Basijanu kao sedište episkopije.
Prva istraživanja ovog lokaliteta potiču iz 1882. godine, kada ih je radio Arheološki muzej iz Zagreba. Istraživanja je predvodio dr Šime Ljubić. Zbog kratkog vremena, došlo se do pogrešnog zaključka da je ovde reč o vojnom logoru, a ne o gradu. Pola veka kasnije, istraživanja preuzima Istorijsko društvo iz Novog Sada, arheološka istraživanja vrše se 1935. godine, pod rukovodstvom dr Miodraga Grbića. Tom prilikom otkrivene su tri zgrade od kamena i opeke, sa sistemom za zagrevanje prostorija (hipokaust), podnim mozaicima, i kanalizacionom mrežom. Tokom daljih istraživanja otkriveno je mnogo kamenih nadgrobnih spomenika, žrtvenika, posuda, žižaka, i više od 300 novčića.
Rekonstrukcija urbanističkog plana Basijane prema avionskom snimku
Nakon iskopavanja urađeni su avionski snimci Basijane. Nakon izrade urbanističkog plana Basijane, na osnovu avionskih snimaka, došlo se do zaključka da ovo utvrđenje ima izgled nepravilnog petougla, dimenzija 550 sa 350 metara. Grad je bio opasan bedemima sa kulama kvadratne osnove. Na krajevima glavnih ulica (cardo i decumanus) nalazile su se kapije. Grad je imao pravilan raspored ulica. Postojale su četvrti sa kompleksima građevina javnog karaktera, kao i stambeni deo u čijem sastavu su se nalazile i radionice za snabdevanje grada. Iz istorijskih izvora saznajemo da su u gradu postojale tekstilne radionice (gynaecium Bassianense) koje su se najverovatnije bavile izradom vunenih proizvoda. Pretpostavlja se da je u Basijani bila smeštena konjička jedinica „Krila Panonije“. Iz grada se do naselja, prilazilo preko mostova, vojni logor se nalazio pokraj sela Dobrinci, tri kilometra od Basijane, na lokalitetu Solnok.
Od te 1935. godine, do danas, na Basijani, zbog nedostatka finansijskih sredstava, nije se radilo ništa. Basijana doživljava tužnu sudbinu, a veliki deo epigrafskih spomenika arhitektonske plastike, kamena i opeke odnešen je sa ovog lokaliteta i korišten, kako u Donjim Petrovcima, tako i u okolnim selima. Neki podaci govore da je srednjovekovni Kupinik delom podignut od tog materijala. Mada se zvanično nalazi pod zaštitom države od 1947. godine, Basijana je i danas, nažalost, poligon za mnoge „divlje arheologe“.
Rimski prsten iz Rume predstavlja slučajan nalaz sa teritorije municipijuma Basijana. Reč je o ženskom nakitu od bronze, sa latinskim natpisom koji glasi Veni – Amica (dođi prijateljice). Prsten je prečnika 1,9 centimetara, težine dva grama, sastoji se od trakaste elipsaste alke sa naglašenim ramenima. Slova su pravilno otisnuta. Prsten iz Rume najverovatnije je bio verenički, pripadao je nekoj mladoj ženi na teritoriji Basijane. Prsten datira iz 3. ili 4. veka, a značajan je u toliko što njegova poruka do tada nije poznata među natpisima na nakitima i to ga čini jedinstvenim.
Sadašnji izgled Basiane
Lokalitet Basijana u Donjim Petrovcima više decenija čeka arheologe. Petrovčani često u šali kažu da je njihovih 970 stanovnika zaboravljeno kao i Basijana i da su se odavno navikli da žive skrajnuto s puta Ruma – Inđija.
Na području Srema od arheloških nalazišta najpoznatiji je svakako Sirmijum, danas Sremska Mitrovica, a nalaze se još i Gomolava u selu Hrtkovci kod Rume, Kalakača kod Beške u opštini Inđija, Humka kod „Varcalove vodenice“ u Rumi, „Mihaljevačka šuma“ kod Čortanovaca blizu Inđije, pa Gradina na Bosutu, i još nekoliko manje poznatih, na kojima nije bilo detaljnijih istraživanja.
Историја — Данашњи Срем био је под римском влашћу читавих пет стотина година.[1] Римљани су покорили те крајеве око почетка првог века наше ере, а држали су их до пропасти Римског Царства, дакле отприлике до краја петог века по Хр. Наш Банат био је под Римљанима много краће време, отприлике једно и по столеће, од владе цара Трајана (98—117) до цара Галијена (253-—268) или Аурелијана (270—275), кад су га Римљани евакуисали, не могући више да одале варварским нападима. Данашња Бачка није никад била саставни део римске империје. Рим је хтео да има за границу једну тако велику реку као што је Дунав и зато Римљани нису хтели да окупирају област која се налази на левој обали Дунава. Али су понекад римске војске ратовале и у земљи коју обухвата та река с једне и Тиса с друге стране, а понекад су становници данашње Бачке упадали у римске провинције.
Првобитно је данашњи Срем био део велике административне области Илирика. После је припадао провинцији Панонији, која је имала такођер врло широке границе. У почетку 2 века по Хр. Панонија буде подељена на Горњу и Доњу Панонију. Наш Срем се налазио у Доњој Панонији. Крајем 4 века он чини засебну провинцију под именом Панонија Друга. Око 400 год. сремска област припада префектури Италији а дијецези Илирику. Што се тиче нашег Баната, није нам сигурно познато којој је провинцији припадао. По једном мишљењу, он чини део Горње Мезије (Moesia Superior), која обухвата зацело велики део Србије, од Дунава на северу па до Велеса на југу. Али има разлога да се сумња у то да је и тај крај северно од Дунава припадао Горњој Мезији.[2]
О историји данашње Војводине у римско доба ми нисмо обавештени нашим старим изворима ни из далека онако како би се могло пожелети. У литерарним изворима, тј. код старих грчких и римских писаца, налазе се само мршави фрагменти о догађајима који су се ту дешавали. Не дају нам много ни важних података о тим крајевима ни археолошки наласци (натписи, новац и др.). Ипак су за нас ти подаци врло драгоцени и ми ћемо их на идућим страницама навести.
Око средине 1 века пре Хр. покорио је данашњу Бачку дачки владалац Буребиста.[3] То је био моћан краљ. Област између Дунава и Тисе била је у то доба под једним келтским племеном, Бојима. Буребиста победи њиховог вођу Критазира (Екритузира) и пребаци Боје преко Дунава. Тако је ова област, која је пре Боја била насељена дачким елементом, спојена с Дакијом. Г. 16 пре Хр. упадну Дачани у Панонију преко залеђеног Дунава и задобију ту богат плен; ваљда су то били упали у наше крајеве. И цар Август у чувеном натпису Monumentum Ancyranum, који је као нека његова аутобиографија, помиње један упад Дачана, који је римска војска одбила. Исти цар прешао је Дунав и напао Дачане. После крвавих битака он је успео да их покори. Можда је то било поменуте 16 године. Свакако реч је о Бачкој или Банату. А можда Дачани из данашњег Баната учествују и у панонском устанку, о ком ће одмах бити реч, тиме што упадну у Мезију (дан. источна Србија).
Г. 35—33 пре Хр. водио је Октавијан, доцнији цар Август, један рат с Илирима.[4] Он је том приликом продро у долину Саве. Има научника који мисле да је Октавијан у том рату покорио и целу данашњу Босну и западну Србију. Још, по том мишљењу, римска војска је продрла у те крајеве са севера из савске долине. За тај случај Октавијанове трупе допрле су биле до у садашњу Војводину. Али треба признати да су ово све хипотезе које се не могу доказати.
Грдине 13 пре Хр. букнуо је у Панонији „велики и страшан“ устанак који је трајао све до 11 год. Изгледа да је поприште тог рата био и један део данашње Војводине, Срем. О овом војевању имамо података у више старих писаца, али ти су подаци веома сиромашни. Један писац даје управо само фразе, други помиње од панонских племена само Бреуке (гл. мала доцније), трећи помиње једино Саву и Драву. За нас је најважнији податак који налазимо код латинског историчара Руфа, јер нам он каже да су тоМ приликом „побеђени Амантини између Саве и Драве и да је тако освојена савска област и област Панонија Друга.“ Да су Амантини живели у садашњем Срему, излази и из Плинија Старијег, код кога читамо да се река Бакунције (дан. Босут) улива у Саву код Сирмија (Сремска Митровица), где је civitas Sirmiensium et Amantinorum. Овај пак рат с Панонцима водио је најпре славни Августов војвода Агрипа. А кад је Агрипа умро (12 год.) наследио га је у том послу пасторак Августов Тиберије, доцније цар. Он је тај рат и завршио. Панонци су страховито кажњени, јер им готово цела младеж буде продата у ропство. Тиберије је за овај успех добио тријумфалне знаке.[5]
Једна ужасна опасност загрозила је из данашње Југославије Риму год. 6 после Хр. у Панонији и Далмацији букнуо је општи устанак домородаца против мрског угњетача.[6] У том устанку учествовала је и данашња Војводина. Устанак је трајао све до год. 9 и једва је угушен. Рим је морао да баци на устанике огромне силе, а они су се борили с натчовечанским снагама. Један римски писац каже да је овај рат био најтежи за Римљане од свих које су они водили после пунских ратова.
Изгледа да је овај устанак почео у Босни и да се прво побунило племе Деситијата, које је живело у околини Сарајева. Али су одмах затим скочили на оружје и Бреуци, једно племе које је становало западно од данашње Сремске Митровице.[7] Ова оба племена имала су за вође по једног Батона. Можда је и један други вођа панонски у овом устанку, који се звао Пинес (Pinnes), био Бреук.
Чим се Бреуци побуне, они пођу на Сирмијум (Сремска Митровица). Ова је варош тада била у рукама Римљана. Бреуци покушају да је освоје, али у том не успеју. У том их је омео римски војвода Цецина Север, који похита на њих са својом војском из оближње Мезије (данашња Србија). Цецина се сукоби с бунтовницима и у боју их разбије. Ова битка била је на Драви, а не код Сирмијума, како би се могло помислити. Јамачно су се устаници били повукли на Драву кад су чули да римска војска из Мезије долази. Наравно, могло би се помислити и на то да је Цецина разбио непријатеља ипак код Сирмијума, али да је наш извор овде побркао Саву с Дравом. Додајмо је овај бој био веома крвав и да су у њему и Римљани имали велике губитке.
После извесног времена дошло је до оружаног сукоба између Римљана и наших устаника опет у Срему. На устанике пође нова велика римска војска, коју су водили Цецина Север, Плауције Силван и Трачанин Реметалк. Устаници заузму брдо Алму, које један други стари писац, изгледа, назива Mons Claudius. То би могла бити наша Фрушка Гора. Најпре је дошло до судара између Реметалка и устаника. Реметалк, који је из Тракије био довео велику коњицу, потуче у једном кратком боју непријатеља. Али они даду снажан отпор Цецини. Чак је мало требало па да они победе ову велику војску од читавих пет легијона и толиких других помоћних трупа. Римљани су већ били изгубили сваку наду да ће се спасти. Битка је била веома крвава и у њој погибе велики број римских виших официра.
Идуће године Цецина, који се био вратио у Мезију, јер су у те крајеве били упали са севера, преко Дунава, Дачани, дође поново у данашњи Срем. Њега нападну изненада на путу оба Батона. Напад је извршен код Волцејских Бара, које су се налазиле код данашњих Винковаца. Изненађени устаничким нападом, они римски војници који се нису налазили у том тренутку у утврђеном логору побегну испред непријатеља. Али војска која је била ушанчена испадне из утврђења на устанике и разбије их.
Год. 8 учињен је крај устанку у Панонији. Код устаника је била настала страховита глад. Људи су морали јести разне биљке које не служе као људска храна. Због тога настану и разне болести. Стање је било очајно и после дужег колебања бреучки вођа Батон изда Пинеса, који је, казали смо, био други панонски вођа, Римљанима и затим и сам положи оружје. То се десило, кажу извори, на реци Батину, али ми не знамо која се река крије под тим именом. Као награду Батон је добио од Римљана за кнеза бреучког. Али је наскоро он кажњен за ту издају. Наиме, далматински Батон га ухвати и погуби. Многи Панонци се сад опет лате оружја те Силван поново пође на Бреуке. Они буду побеђени. Наскоро се цела Панонија покорила Силвану, нешто силом а нешто милом.
Може бити да се у овом устанку помиње и Амантини, племе које је становало у Срему. Има, наиме, један натпис који можда (јер то није сигурно) каже отприлике ово: „Једно дете од десет годона из племена Амантина удавило се док је било талац у реци Хемони“. Није искључено да су Амантини морали дати за време овог рата или после њега Римљанима таоце.
У првој половини 1 века по Хр. населише данашњу Бачку Јазиги. По једном мишљењу, то је било између 20 и 50 г. по Хр.; по другом, између 25 и 35 год., а по трећем, између 30 и 50. Јазиги су дошли у ову област негде с Дњепра. Њихово досељавање трајало је дуже време. Јазиги су припадали сарматском стаблу. Ова сеоба Јазига у област између Дунава и Тисе јамачно је била последица неког покрета народа на истоку. Дотле пак данашња Бачка била је насељена Дачанима. Год. 69 по Хр. Јазиги можда изврше један напад у Панонију. У боју падне мезијски легат и цела област буде опљачкана. Ред буде повраћен кад на бојно поље дође други римски војвода, који победи непријатеља у више битака и потисне га преко Дунава. Домицијан је водио с Јазигима рат можда 89 а сигурно 92 год. Јазиги пређу Дунав и заједно са Свебима униште целу једну легију. У рату је узео Домицијан лично учешће, али сигурно није имао неког великог успеха. Од Трајана Јазиги су на римској страни („semper Romanorum clientes“ каже Амијан Марцелин). Под Марком Аурелијем настављају се борбе између њих и Римљана. Год. 170 мезиско-дачки легат имао је најпре успеха против њих, али после буде побеђен па и сам погине. Наскоро затим опет их римска војска победи. Год. 174 после многих напора Јазиги су савладани. Они су принуђени да врате заробљенике, којих има на 100.000. Морају да ставе на расположење још Риму помоћ од 8000 коњаника. Марко Аурелије је имао намеру да искорени ово немирно племе, али је у том био спречен устанком неког узурпатора. Год. 179/180 допуштено је Јазигима да имају својих лађа на Дунаву, али не и да станују на дунавском острвљу. Том приликом решено је и питање о њиховом посећивању римских пијаца. Под Комодом (180—192) они су потпуно римски поданици.[8]
Многи историски догађаји десили су се и после панонског устанка, о Ком је било мало раније говора, у Сирмијуму и у његовој околини.[9] По једном мишљењу, цар Трајан је уочи свог дачког рата ту провео зиму, 101—2 године, али се то не може да докаже. Док је Марко Аурелије ратовао на Дунаву с варварима, његов главни војни стан био је, изгледа, у Сирмијуму. Цар Максимин (235-238), хотећи да предузме ратни поход на Сармате, дошао је овде. Узурпатори Ингениус и Регалијан прогласили су се у Сирмијуму за цареве, под Галијеном (253—268). Клаудије Готски (268-270) скупио је у Сирмијуму велику војску, јер је овој области загрозила велика опасност од варварских народа. Г. 314 цар Константин Велики победи свог супарника Лицинија код Винковаца (Cibalae).[10] Константин је имао у том боју 20.000, а Лициније 35.000 људи. Битка је трајала цео дан и свршила се победом Константиновом. После битке побегне Лициније ноћу с великом коњицом у Сирмијум, где узме жену, сина и благо па продужи бекство. Преко Саве пребаци се мостом, који је јамачно био код самог града, и онда га поруши. За Лицинијем дође и Константин у Сирмијум. Вероватно Константин се овде састао, једно дванаест година доцније, с оснивачем аријевске јереси, чувеним владиком Аријем. Г. 350 у Сирмијуму је проглашен за цара генерал Ветранијон. Он се био побунио против Констанција, али му се наскоро покорио. Други један узурпатор, Магненције, дошао је идуће године (351) с војском под Сирмијум. Магненције се побунио у Галији и онда упао Панонију где се налазио Констанције. Најпре се Констанције затворио у Цибалу (Винковци) и ту се добро утврдио и није хтео да прими битку. Да би га на то натерао, Магненције пође да заузме Сирмијум. Али ту буде одбијен од посаде и грађанства. Онда се он окрене на Мурзу. Сад се Констанције реши да га нападне. Битка код Мурзе била је веома крвава. У том боју учествовало је 80.000 Констанцијеве и 36.000 Магненцијеве војске, а пало је на обе стране заједно преко 50.000 људи. Победио је Констанције. У боју је Магненције учествовао лично, док је Констанције цело време провео у једној црквици изван града заједно с чувеним владиком из Мурзе Валенсом, који је цара придобио за пријатељство.[11]
Год. 351/352 у зиму дошао је Констанције у Сирмијум, а тако и 357, да проведе зиму. Одатле је он предузео 358 поход на Сармате у Бачкој и Банату, о чему ћемо говорити доцније.
Кратко време после ових догађаја дошао је до Сирмијума Јулијан Апостата, „Отпадник“. Г. 361. он пође против цара Констанција, који се у то време налазио на Истоку. Амијан Марцелин прича о том овако: Војском која се у то време налазила у сирмијској области командовао је комес Луцилијан. Његово седиште био је Сирмијум. На глас да је Јулијан стигао, он пође да му да отпора с војском. Јулијан стигне до Бононије, на 30 км од Сирмијума, и пошље, по мрачној ноћи, поруку Луцилијану да пође к њему под претњом да ће га иначе његови војници силом довести. Кад су Јулијанови људи стигли Луцилијану, он је још спавао. Он се сад поплаши и преда се противнику. Стигавши на коњу до Јулијана, пољуби царев пурпур у знак покорности. Али се после охрабри и рекне Јулијану да је дошао с мало војске. Јулијан му одговори да ове речи штеди за Констанција, додајући да му је дао да пољуби пурпур не као саветодавцу него да би га охрабрио кад се тако смртно уплашио. После тога Јулијан пође на Сирмијум рачунајући сигурно да ће му се варош предати. Брзим маршевима иде он на варош а кад јој се приближио, пред њега изиђу велике гомиле људи и војника с буктињама кличући му „августе“, „господару“. Тако га отпрате у двор. Јулијан је био весео што су га тако лепо дочекали у тој великој и угледној вароши па приреди сутрадан народу трке на колима. А кад сване трећи дан, он продужи марш на Констанција.[12]
Год. 374 опет се помињу ратни догађаји код Сирмијума. Те године упадну у Илирик Квади. Они нападну мирне земљораднике који су жњели по њивама, па многе поубијају а друге поведу са собом заједно с њиховом стоком. Том приликом мало је требало па да заробе и кћер Констанцијеву, која је била пошла да се венча с Грацијаном. Она је баш била за ручком у вили која се звала Pistrensis. Њу спасе намесник провинције, који је посади на кола и побегне с њом у Сирмијум, удаљен од тог места 40 км.[13] Те године Квади су страховито беснели по данашњем Срему. Гледајући грозоте које су они чинили, гувернер, префект преторијо, у Сирмијуму, страшно се препадне. Он изгуби главу и не зна шта да ради. Већ је мислио да бежи и већ је био спремио коње за бекство, кад му неко примети да би се у том случају грађани угледали на њега и да би се варош морала предати. Он послуша савет да не бежи и предузме потребне мере да се варош осигура: очисти шанчеве, које је у току времена земља била засула, поправи порушене куле и бедеме. На те радове он је потрошио новац који је био скупио за грађење позоришта. Осим тога он доведе у варош једну кохорту (батаљон) стрелаца да бране бедеме ако непријатељ опседне град. Али варвари не ураде то, јер се нису добро разумевали у вештини опседања.[14]
Као што се види, Сирмијум је био добро утврђен. То видимо и нешто доцније, кад варвари не смеју да нападну варош због њених јаких бедема. То је било онда, кад је цар Грацијан (367—383) после погибије Валенсове (378) устукнуо испред Гота и повукао се у Сирмијум. Непријатељ га ту није узнемиравао. Грацијан је у Сирмијуму провео те године четири дана. Идуће године, 379, он је ту прогласио Тодосија за цара, а после тога прогласа задржао се у вароши још неко време. Г. 380 састала су се овде та два цара и споразумела се да се у Аквилеји сазове један црквени сабор за идућу годину. Изгледа да су Грацијан и Теодосије исте те године (с крајем августа и почетком септембра) ратовали против Остгота.
Сирмијум је настрадао приликом хунске најезде. Тадашњи префект покуша да се одупре Хунима, али без успеха, јер варвари заузеше варош спалише је, а становнике поклаше. Префект побегне у Солун. Прича се да је том приликом сирмијски владика (име његово није нам познато) био предао неком Констанцију златно црквено посуђе с поруком да га њиме откупи ако би пао Хунима у руке, или да откупи друге грађане, ако би владика умро, а они би допали ропства. Али кад Сирмијум падне непријатељу у руке, Констанције не одржа задату реч. Он заложн златно посуђе код неког банкара у Риму. Кад Атила сазна за то, он затражи да му се изда и банкар и посуђе. Једва је одустао од првог захтева и тако се банкар, који је био потпуно невин, спасе.[15]
После ове катастрофе која је Сирмијум задесила приликом хунске инвазије, варош се није могла опоравити читав један век. Тек у доба Теодориха (493-526) она је поново оживела. Дефинитивно је пак Сирмијум пропао 582 год. После трогодишње опсаде он је пао у руке Аварима. Један део његовог становништва побегао је том приликом у Салону (данас Солин код Сплита). У средњем веку од тога некада славног и великог града постојале су само рушевине. Крсташи који су пролазили туда 1189 видели су само бедне остатке римског Сирмијума. Ансберт, који је учествовао у том походу и који га је описао, каже: „Sirmium, famosam quondam civitatem, nunc paret ruinis sat miserandam transeuntes“.
Од историских података о Сирмијуму поменућемо и ове.
Сирмијум је био родно место више римских царева. Није сигурно да се ту родио Аурелијан (270—275), али то није ни искључено, по другом извору он је био из тако зване Прибрежне Дакије Dacia Ripensis (на Дунаву у источној Србији и западној Бугарској), или из Мезије (источна Србија и Бугарска). Аурелијан је био из сасвим неугледне породице, али као император био је силан. Захваљујући његовој енергији обновљено је Римско Царство, које је пропадало. Он је водио више ратова, од којих је један био с лепом и умном краљицом Палмире, Зенобијом. И наследник Аурелијанов Проб, опет један силан цар, био је родом из Сирмијума, и такођер из врло ниске породице. Констанције, син Константина Великог, вероватно је такође угледао свет у истој вароши (337—361). А сигурно је био одатле Грацијан, син цара Валентинијана (рођ. 359).
у Сирмијуму је умро од куге цар Клаудије Готски, који је однео славну победу над Готима у нишком пољу (268) и по тој победи добио свој надимак. У истој вароши нашао је смрт и Проб. Војници његови били су незадовољни с њим особито стога што их је немилостиво гонио на рад. Они се побуне против њега те он побегне у неку гвоздену кулу, али није могао спасти живот.
У околини Сирмијума рођена су друга два римска цара: Деције Трајан (249—251) и Максимијан (285——310). Деције Трајан је био први Илирац на римском престолу. Био је храбар војник и погинуо је у бори с Готима. Деције је особито чувен због свог прогањања хришћана. Његово родно место налазило се на 12 км. од Сирмијума, а звало се Budalia (на путу Sirmium—Cibalae, Винковци). Максимијан је рођен, како каже стари писац, „недалеко од Сирмијума“. Био је врло ниског порекла и без сваке образованости. Али као војвода и војник био је изврстан. Због тога га је наш славни земљак Диоклецијан узео за савладара. После су обојица заједно абдицирали на царски престо.
Споменимо, кад говоримо о царским главама, да је за време рата који су Римљани водили са Сарматима на средњем Дунаву око средине 2 века по Хр. у Сирмијуму провела неко време Анија Галерија Фаустина или просто Фаустина, жена цара — филозофа Марка Аурелија. То је било тачније око год. 170 и 174. Фаустина је била ту са својом ћерчицом у гостима код мужа.
Сирмијум је био у доцније царско доба и престоница царева, као што су били још Милано, Никомедија и Тријер. У њему су цареви често дуже становали. Тако је у Сирмијуму био више пута Диоклецијан, који је год. 290 одатле управљао ратом против Сармата и који је ту подигао вероватно више јавних зграда. Галерије је обично живео у Сирмијуму. Ту су се бавили и чланови породице цара Валентинијана I. И царица Јустина, друга жена Валентинијана I и мати Валентинијана II, провела је овде неко време. У Сирмијуму се спомиње и царски двор, за који се прича да је у њега ударио једанпут гром, пред смрт цара Валентинијана I (375), и да је запалио не само ту зграду него и курију и форум.
Један рат водио је, као што смо мало пре рекли, цар Констанције 358 и 359 год, по Хр. са Сарматима у данашњој Бачкој и Банату. О том ратовању имамо опширан извештај код старог историка Амијана Марцелина.[16]
Кад би Римљани освојили неку нову област, они су прво гледали да је осигурају. Тако је било и у Срему. То су Римљани постизали особито грађењем добрих путова и заузимањем важних тачака трупама. У Срему су посели извесна места на Дунаву, који је чинио границу према варварима. Око 400 год. по Хр. видимо гарнизоне у овим местима: Taurunum, Burgenae, Rittium, Acumincum, Cusum, Malata (Bononia), Cuccium, Cornacum, Teutoburgium. То су делом легионари, а делом разна коњичка одељења. Поседнута је и једна тачка на левој обали Дунава (in barbarico), кастел Онагринум. На Дунаву, Драви и Сави има и ратна флотила са станицама у Земуну, Митровици, Бургени и Осјеку. Што се тиче путова, била су два главна пута, један од Земуна на Митровицу и Винковце, а други поред Дунава, од Земуна на Осијек. Дабогме да је било и споредних путова. Пут који је водио из Сиска у Митровицу саграђен је већ под царем Клаудијем (41—54) и под Флавијевцима (Веспазијан, Тит и Домицијан 69—96). Добри путови били су Римљанима потребни и због трговине, која је у римско доба цватала у свима крајевима империје. Захваљујући путовима и романизација се вршила у Војводини лако и брзо.
Откако је угушен год. 9 по Хр. панонски устанак, у данашњем Срему настаде мир. За ту област, која тада постаде римска провинција, отпоче ново доба, доба културног развитка. Римљани заведоше добру администрацију, римско правосуђе и ред, донеше провинцијалцима благостање. Официри римских посада на Дунаву живели су вишим културним животом, тако и чиновници, трговци и занатлије који дођоше из Рима и Италије. На све стране подигоше се вароши, уређене на римски начин, с водоводима, позориштима, зградама с централним грејањем. Ту су удобне куће украшене мозајицима, сликама на зидовима, архитектонским декорацијама. На гробовима својих милих провинцијалци подигну надгробне споменике. И својим боговима подижу они споменике. Вароши су главна жаришта ове више културе. Из њих се шири на све стране латински језик и све више потискује домаће говоре, илирски и келтски. Романизира се и вера. Домаћа божанства добивају римска имена, а права римска божанства одомаћују се код домородаца.
Старине — Сваковрсни су трагови римског живота нађени на разним местима у данашњој Војводини. То су рушевине градова, статуе, рељефи, натписи,[17] накит, алат, новац, грнчарија и др. Сви су ти остаци драгоцен материјал за проучавање римске културе и римског живота у тим областима. Од особитог су интереса натписи. Они помињу разне богове (као Јупитера и Јунону, Нептуна, Фортуну, Дунав и Драву, као божанства, и др.), ратове (као нпр. дачки рат), разне трупе које су гарнизонирале ту (пешачке кохорте и коњичка одељења, легијоне), цареве, чиновнике градске, имена вароши (Sirmium, Cibalae, Mursa, colonia Bassiana), војнике, официре и ветеране, итд. Плоче с натписима украшене су често рељефима, као на пр. лозом с бршљановим лишћем, стубовима, орлом, каквом сценом из митологије итд. Ова декорација знатна је за историју уметности у римским провинцијама. Ми видимо да је у овим нашим крајевима цветала иста пластична уметност као и у другим деловима римске државе и, у исто време, да је ова уметност стајала под утицајем Италије и Рима.
Ми ћемо на идућим страницама навести шта знамо о појединим местима у данашњој Војводини, било из литерарних извора и итинерара било по археолошким споменицима, идући редом од места до места с истока на запад прво у правцу Земун—Сремска Митровица—Винковци, а после опет Земун—Осијек.[18]
О месту које је било тамо где је данас Земун литерарни извори не казују нам готово ништа. Знамо само толико да је ту било насеље које се звало Taurunum и да се у њему око 400 год. по Хр. налазила војничка посада од неких коњаника (equites promoti) и неких „помоћних“ трупа (auxilia ascarii). Из једног итинерара сазнајемо још само толико да је ту била и станица једне речне флоте. Ове мршаве податке допуњују у извесној мери археолошки наласци. Пре свега, они потврђују да је у Таурунуму била једна флотица, јер један натпис помиње c!assis Flavia Pannonica. Даље, у данашњем Земуну нађен је читав низ рељефа од белог мрамора који претстављају бога Либера и богињу Либеру. На једној плочи претстављен је Либер потпуно наг. Око косе има венац од лозе а о ушима виси му по грозд грожђа. У десној руци држи суд из кога сипа вино у чашу једном малом човеку с брадом. Лево од њега пење се лоза с великим гроздом на средини. Горе на тој лози стоји мали наг човек с огртачем (хламида) која му се лепрша позади. Испред ове мале људске прилике стоји котарица (таб. III, сл. 4). Још на неколико плоча, увек оштећених, од белог мрамора имамо Либера или Либера и Либеру. Сличан је овим рељефима један други који претставља Менаду (пратиљу бога вина Диониса). Исто тако овој групи претстава припада рељеф са сатиром, како изгледа, који држи десном руком косир, а левом руком велики грозд. У Земуну је нађена и једна вотивна (заветна) плоча (у Шајкашкој улици) с боговима лекарства Асклепијем (Ескулапом) и Хигијејом (таб. III, сл. 1), који стоје en face, обоје обучени, он с другом косом и брадом, она с пунђом на темену. Асклепије држи штап око кога се обавила змија, а Хигијеји се змија обавила око руке и пије млеко из зделе коју богиња држи у другој руци. Пред божанствима стоји мали Телесфор у дугој хаљини и са шиљатом капом на глави. Даље, на једном се рељефу види Херакле (таб. III, сл. 2) огрнут лавовском кожом, с буџом у једној руци и хесперидском јабуком у другој (нађено на углу Рачје улице и улице Три голуба). „У парку земунском близу реалке“ ископана је уметнички израђена Афродитина статуа (таб. IV, сл. 4) од жућкастог мрамора (очувана је само глава; в. 0.26 м). Све ове скулптуре налазе се у загребачком музеју. Вероватно је да је и на месту где су нађени рељефи с Либером у античко доба постојао неки храм Либера и богиње Либере, а тамо где је ископан рељеф с Асклепијем и Хигијејом да је стајао Акслепијев храм. Споменимо да неке од споменутих скулптура носе натписе, као што имамо и натпис неког ветерана IV флавијевске легије и један саркофаг откривен у Земуну.
У селу Шимановцима, код кога треба можда тражити римско место mutatio Noviciani (mutatio: место где је пошта мењала коње), нађен је велики депо од 4000 комада римског бакарног новца из 3 века по Христу. Одатле је и један споменик посвећен Јупитеру, који је подигао неки војник II легије aditrix.
Између Земуна и ове mutatio, према старом итинерару, лежало је место Altina, за коју нисмо у стању одредити ближе где је била и Idiminium, о ком се може исто рећи.
После mutatio Noviciani долазила је на путу Земун — Митровица Bassianae. Њу сигурно треба тражити код данашњих Доњих Петроваца. Ту је хрватски археолог Симе Љубић 1882 вршио једно археолошко раскопавање, али није могао утврдити остатке вароши, јер је нашао сасвим незнатне трагове од насеља. Откопавање 1935 показало је да је ту била варош. Утврђено је како је изгледао бедем којим је она била опасана, с кулама, и раскопане су три зграде: једна с хипокаустом (одељење за загревање куће) и мозаиком (таб. IX, сл. 3), друга с хипокаустом, а трећа с водоводом. Делимично је откривена и једна базилика. Стара Басијана сачувала нам се у веома бедном стању, јер су сељаци њене рушевине вековима употребљавали као каменолом, из кога су узимали материјал за грађење својих кућа. У Петровцима је нађено и више латинских натписа, неки с рељефима. Један је од њих посвећен „Јупитеру, најбољем и најмоћнијем, — и осталим боговима и богињама“, други „Јупитеру, најбољем и најмоћнијем, капитолинском“, трећи „Јупитеру, најбољем и најмоћнијем, очинском“, а има и неколико римских надгробних натписа. Један интересантан надгробни камен (таб. VIII, сл. 1, 2) има облик коцке која на три стране носи рељефе: на једној страни су два попрсја уоквирена лозом, а на побочним странама по једно попрсје с ковчегом на ком се види брава и кључ над једним и са звонастом котарицом из које испада вретено и преслица над другом. На римским надгробним споменицима често се налази као украс статуарна група од два лава која леже држећи. под једном предњом шапом овнујску главу и једне људске брадате главе између њих („дунавски Јупитер“, како су је неки прозвали). Таквих примерака нађено је у Басијани николико. Басијана је дала и доста ситних античких предмета (златан прстен, златне минђуше, трагичну маску од бронзе (таб. IV, сл. 1), бронзане фибуле — брошеви, мали бронзани јарац (таб. II, сл. 5), затим римског новца. На натписима она се помиње као colonia, а помињу се и њени decuriones, општински већници. У доцније Римско Царство ова је варош била седиште једног високог чиновника (procurator gynaecii Bassianensis Pannoniae secundae); то значи да је у Басијани постојала у то доба „штофара“ (gynaeceum) у којој су раднле жене. Стари историк Јордан каже да је Атилин син Динцик год. 468 допро с војском до Басијане и да ју је опустошио.
Из Прхова је један надгробни споменик у облику шкољке у којој су два попрсја, а из Попинаца база с рељефима (млада жена стоји а поред ње орао с раширеним крилима) и бронзан судић у облику Силена (таб. IV, сл. 2).
Римски новац налази се у Никинцима.
У Добринцима је нађен жртвеник посвећен Силвану од декуриона неке колоније, један споменик који је колонија Басијана посветила цару Гордијану и надгробни споменик на ком се помиње трибун (командант) легије II adiutrix.
Надгробни камен оног дечка Амантинца о ком је било речи напред где смо говорили о панонском устанку наћен је у селу Путинцима. Одатле су и жртвеници подигнути Јупитеру, Јупитеру, „очинском“, Јупитеру и Јунони „царици“, „царици Салонини, пресветлој супрузи нашег непобедног цара — најпонизнија res pub!ica Басијана“.
И у Руми је нађен један Јупитеров жртвеник и надгробни споменик и мали кип бога Атиса од печене земље (таб. II, сл. 3).
Старине у Шашинцима доста су честе: натписи, одломци од саркофага, стубови и др.
О античком Сирмијуму, који се налази на месту данашње Митровице, у стању смо да кажемо много више него о местима о којима је досад било говора.[19] О тој вароши имамо обилатих података. То је сасвим природно кад се узме на ум да је Сирмијум играо у позније царско доба врло велику улогу. Видели смо већ да се Сирмијум помиње више пута у историји панонског устанка. Али после године 6 по Хр. о њему се задуго у нашим изворима ништа не говори. Тек у доба царева из Флавијске династије ми га опет налазимо у нашим изворима. Тада Сирмијум постаје колонија (зато се зове co!onia Sirmiensium). Из овога смемо са сигурношћу закључити да је он тада био већ знатан, напредан град, а исто тако да је постојао већ одавно и да је отпочетка римске владавине у Панонији напредовао и растао. То је, у осталом било и сасвим природно кад се узме на ум да се Митровица налази на једном тако важном друму као што је главни пут који је водио из Италије на Исток, у Солун и Цариград. Али слава Сирмијума почиње на крају 3 века по Хр. Један грчки историк тог века, каже да је Сирмијум „највећа варош те области“, а римски историк 4 века Амијан Марцелин назава га „многољудна и славна варош“ („urbium matris populosae et celebris). И други један спис из 4 века, Expositio totius mundi каже за Снрмијум да је врло велика варош. Доиста, Сирмијум је био не само најзнатнија варош у целој Панонији, него и једна од најзнатнијих у целом римском царству.
О историским и ратним догађајима у Сирмијуму и његовој околини било је напред речи. Тамо смо споменули још неке податке о њему. Оно што још знамо о овој знатној римској вароши у нашој земљи додаћемо овде.
У Сирмијуму је било седиште многих државних надлештава. Ту је неко време било, на пример, седиште префекта преторио за Илирик. То је било до почетка 5 века, кад је префектура премештена овамо из Солуна. Ово надлештво међутим враћено је опет у Солун кад су Хуни загрозили Сирмијуму око средине истог века. У Сирмијуму је била и једна војна фабрика (за штитове, седла и оружје). Ту се налазио командант (praefectus) неких militum Calcariensium и команда речне флотиле (classis prima Flavia Augusta) и једна сирмијска ада. Напослетку ту је радила и једна чувена ковница. С више прекида, у њој је кован новац између 330 и 395.
Сирмијум је имао, као и остале римске вароши, своје храмове, купатила, форум, позориште итд. Једно купатило помиње се за време аварских ратова; то је била висока грађевина с које се поглед пружао на далеко. Варош је добивала воду из Фрушке Горе. Била је утврђена јаким градским зидом, јер су јој често претили варварски напади.
Остаци из римског доба у Митровици, која је подигнута на самом месту где је био Сирмијум, доста су многобројни. У почетку 18 века виделе су се знатне зидине од античких грађевина. Marsigli (в. његово дело Danubius pannonico-mysicus, 1726) гледао је зидове једне велике четвртасте зграде (неки двор?) који су имали 3—4 аршина у висину. Он говори и о другим зидинама, калдрмисаним улицама итд. Данас се од свега тога не распознаје ништа. Ипак се на неким местима у данашњој Митровици налазе видљиви трагови старе вароши; особито се добро познају олуци од водовода у самој вароши. Међутим главни канал, који је доводио воду из Фрушке Горе, порушен је потпуно пред сам светски рат; али је сачуван тачан план од њега. За време рата откривене су рушевине неког огромног комплекса грађевина ниже Митровице на Сави, а око осам километара северно од вароши пространа римска гробља за сиротињу.
У другој половини прошлог века вршена су у вароши и близу ње научна откопавања. Први пут је копао неки Hytreck, 1883, на Штросмајеровом тргу. Његов рад је готово без значаја. Око десет година доцније, 1894, копао је познати хрватски археолог проф. Јосиф Бруншмид на источној страни вароши, на месту које се зове „римско гробље“. Више времена пре тог откопавања ту су се видели трагови веће цркве с три апсиде. Поред ње била је друга мања античка зграда. По традицији, прва је црква светог Димитрија. Ако би то било тачно, онда је друга зграда била капела свете Анастасије. Темељи ових зграда раскопани су и однесени 1878 год., кад је грађен пут за Руму, и место њих остао је само шанац. И Бруншмидово откопавање није дало знатних резултата.
У последње време споменици из старог времена уништавани су у Митровици вандалски. Камене споменике разбијали су у комаде и то комађе употребљавано је за насипање путова или за зидање зграда. Ипак се зато нешто спасло. Нарочитог је помена вредна једна лепа Афродитина главица од мрамора која се сад чува у бечком Дворском музеју. Она је копија чувене Афродите Книдске од Пракситела.
У загребачком музеју чува се доста велики број споменика који су нађени у Сремској Митровици.[20] То су скулптуре, натписи, делови архитектуре и др. Од скулптурних радова вреди споменути неке.
Декоративно је једно Зевсово попрсје у двапут природној величини од кречњака с натписом на грудима (из г. 105). У природној величини израђена је од белог мрамора глава богиње Изиде или свештенице Изидине. Једна добра ствар је статуа (одломак) музе Ерато, такођер од белог мрамора. Добар је уметнички рад и мраморни торзо богиње победе Нике, у половини природне величине. Богиња је обучена у хитон, који је високо опасан и који јој оставља раме и прса наге; у десној уздигнутој руци јамачно је држала венац, а на леђима је имала крила. Богиња је претстављена у положају као да лети. Ту је, даље, торзо једног младог Сатира или Диониса, два крилата Ероса, један с гирландом (таб. III, сл. 4), а други (таб. III, сл. 6) с венцем, плоча (таб. VII, сл. 3) с Атином (Рома?) и једна плоча од саркофага (таб. VII, сл. 1) на којој су у рељефу претстављена четири годишња времена у облику људских попрсја: пролеће с цвећем у коси, лето с класјем и великим цветом или плодом на глави, јесен с гроздом у коси и зима с умотаном главом. Натписи су посвећени Јупитеру, најбољем и најсилнијем, или Јупитеру Монитору (таб. VII, сл. 2), или Либеру и Либери, Силвану, Немези. Један је од тих жртвеника подигао неки војник легије I Adiutrix из центурије неког Петуса, а други је подигао неки царски телохранитељ за здравље цара Гордијана и војника вексилације (одељења) германских и британских легија с њиховим помоћним четама (auxilia); овај царски телохранитељ био је командант ове вексилације. Поред ових вотивних (заветних) натписа загребачки музеј има и надгробних натписа из Сирмијума: један је подигла нека жена свом мужу и сину, који су били обојица општински одборници, на другом се помиње неки војник из II панонске але (ескадрон), трећи је у стиховима итд., а многи су од тих надгробних натписа хришћански (таб. VIII, сл. 3,4). Од архитектуре сирмијске у истој збирци налази се велики број коринтских капитела, неколико атичких база, консола, фризова с орнаментима и др. Ово су старине које се налазе у загребачком музеју. У београдском музеју налазе се два интересантна камена саркофага из Митровице. Један од њих (таб. IX, сл. 1) има на предњој страни две лепе велике розете, на десној побочној страни једног грифона (птичја глава, на предњим ногама шапе, на раменима крила, а задњи део тела је рибљи) а на левој побочној страни другог сличног грифона (лавља глава с малим роговима, предње ноге с копитама, око врата грива у облику цик-цак линија, а задњи део тела као у рибе). Један саркофаг (таб. II, сл. 1) врло сличан овоме налазио се у Руми).[21] Други саркофаг (таб. IX. сл. 2), који је такођер од кречњака, изгледа овако. На средини предње стране исписан је натпис у једном венцу. Десно и лево од тога виде се два попоаа у врло интересантном оквиру. На побочним странама такођер врло интересантни оквири. На поклопцу љуске (као да је покривен црепом).
У Митровици су нађене још свакојаке старине (рушевине од базилике, коринтски капители (таб. VII, сл. 4 и таб. VIII, сл. 5, 6), мозајик итд.
На натписима налазимо још бога Маоса „чувара“. Нептуна. Силвана „борца“, Херкула, генија месног, Митру („непобедни бог“), кохорту (батаљон) I пољску (campestris) састављену од добровољаца римских грађана, алу (ескадрон) II панонску, центуриона разних легија, команданта але итуријске, декурионе (општинске одбране), претседника општине, више хришћана. Цар Хелвије Пертинакс посветио је жртвеник Марсу, а један центуријон (капетан) помиње ордење (огрлицу, гривне, медаље, бедемски венац) које је добио у дачком рату од цара. Вреди још споменути и један натпис који би требало да је састављен у стиховима, али је испао у прози због невештине састављача.
Идући из Сиомијума у Cibalae (Винковци) долазило се после 12 км. најпре у село (vicus) и mutiato Budalia, затим, опет на 12 км. одатле, у mutatio Spaneta, па после 15 км. у конак (mansio) Ulmus, одатле у mutatio Celena (око 15 км. од Винковаца), и напослетку у Cibalae, данас Винковци. О свима тим местима, изузевши Винковце, ми не знамо ништа осим голог имена.
О Cibalae међутим имамо доста података.[22] У римско доба то је била доста знатна варош. Она је била опасана бедемом и шанцем који се добро распознају. (в. план). Cibalae је имала у дужину око 960 и у ширину око 650 м. Најпре је то био municipium (од Хадријана), а после колонија (најдоцније од цара Александра Севера; можда од Каракале, 211—217), тј. град с општинском самоуправом. Цибала се помиње више пута у римској историји. Бара Hiulca, која је јамачно идентична с Волцејским Барама (види напред панонски устанак), налазила се свакако на реци Босуту. Ту је 314 у крвавој битки, која је трајала цео дан, Константин Велики потукао Лицинија (види напред). Год. 351 Констанције II се био утврдио у Цибали кад му је загрозио Магненције. Битка је решена, међутим, код Мурзе (Осијек). У Цибали су се родили цареви Валентинијан I (364—375) и његов брат Валенс (364—378), а исто тако и њихов отац Грацијан. Сталне војничке посаде није било у Цибали, али се многи војници родом одатле помињу у преторијанској војсци у Риму. Цибала је пропала, као и Сирмијум, око 600 год. по Хр. под ударцима Авара.
У Винковцима је нађено доста старина. У загребачком музеју чува се известан број вајарских радова, натписа и архитектонских делова одатле. Можемо поменути једну Хераклову и једну Посејдонову статуу од белог мрамора, један Еросов рељеф и део саркофага са женском маском, бронзано попрсје (таб. IV, сл. 5), два мала бронзана кипа, један Фортунин (таб. V, сл. 2—4), а други Еросов (таб. V, сл. 1), још један Ерос од бронзе, бронзаи суд у облику попрсја, натпис генију градског одбора, коринтски капител и више финих декоративних архитектоних делова. Уз то нађени су и други предмети: натпис с именом Cibalae, други који помиње декуријона муниципија Цибале, и доста ситних предмета: бронзан петлић (таб. VI, сл. 5), грнчарије (таб. I), лампи, гема, фибула, алата (таб. II, сл. 2,4), новца (на једном месту ископано је три килограма бакарног новца из III века). — У Новом Селу код Винковаца нађен је бронзан мали кип Венерин, а у Старим Микановцима бронзана аплика у облику попрсја, изгледа, Сатира.
Довде је било говора о римским насељима на путу Земун—Винковци и поред њега. Сад ћемо прегледати места на другом главном путу који је у римско доба ишао кроз Срем, онај поред Дунава.
Прво место после Taurunuma (Земун) било је Burgenae. Оно се налазило сигурно тамо где су сад Нови Бановци. Бургена је била знатно војничко место. Око 400 год. по Хр. ту је један cuneus equitum Constantianorum и equites Dalmatae. У Бургени је у исто време и седиште команданта легије V Iovia. Раније, у првим вековима царства, у Бургени је била I кохорта Трачана римских грађана (chors I Thracum civium Romanorum), најраније под Антонином Пијем (138—161), затим cohors III Alpinorum, најраније после Марка Аурелија (161—180). Овде су нађене и цигле са жигом classis F!avia Pannonica (флотила). Поред војничке тврђаве овде се подигла и грађанска варош. Римски трагови у Новим Бановцима веома су чести. Бургена се налазила на тзв. „Градини“, на обали Дунава. Ту су биле римске зидине, које су повађене. Било је и зиданих гробова. Један римски натпис каже нам да је ту била једна базилика (саграђена под Каракалом?). Појединачних предмета из Бургене познајемо много. Споменимо два бронзана кипића богиње Атине, кипић Јупитера Долихена, кипић Силвана, бронзано попрсје бога Хелијоса и Hermes-а, бронзано попрсје са шлемом. Затим више натписа (Јупитеру, Долихену), војничке опеке са жигом, грнчарије, новац, накит (укоснице, минђуше, фибуле, наруквице од сребра и др.).
Из Старе Пазове је један жртвеник који је Јупитеру посветио неки војник I трачке кохорте, из Белегиша жртвеник који је подигао исто тако Јупитеру командир (decurio) панонске але, а из Инђије мали бронзани кип који претставља Атласа.
Друго место било је Rittium, седиште другог једног одељења коњице equites Dalmatae), свакако код садашњег Сурдука. И оно се налази на Дунаву на једној „Градини“, где се још и сад добро познају остаци римског кастела. Код Ритијума нађено је такође много римских старина: скулптуре (бронзани кипић Хермеса, мала глава Венерина од мрамора, мало мушко попрсје од бронзе, Силенова бронзана маска), натписа (жртвеници Митри и Долихену, надгробни натписи, цигле са жигом кохорте II Asturum, која је вероватно овде била посада, одломак војничке дипломе), накит (сребрне фибуле и прстен), златна амајлија, неки други ситни предмети (лав, коњ, јелен, коњска глава (таб. VI, сл. 2, 4, 7).
Код Сланкамена био је Acumincum. Ту се налазио гарнизон за cuneus equitum Constantium и equites sagittarii, око 400 г., а око средине 2 в. јамачно и једна легија. Видели смо напред да се Acumincum помиње у рату цара Констанција са Сарматима. У Сланкамену се налазе доста често римске старине. Тако су ту нађена два жртвеника посвећена Долихену, један четвртаст камен стуб (таб. III, сл. 3) с рељефима на две стране (на једној дрво око кога се обавила змија и на чијим се врху љубе две птице, а на другој страни брадат човек), новац и др. Из Старог Сланкамена је једна бронзана јарчева глава у загребачком музеју.
Cusum је био код данашњег Петроварадина. И то је било војничко место (equites Dalmatae). У Петроварадину нађен је један Митрин жртвеник, неколико миљоказа и др.
Недалеко од Беочина било је место Malata, које се зове још и Bononia. Не знамо тачно откуда оно има два имена; можда је овде исти случај који имамо код Maleventum и Beneventum, то јест да се Римљанима чинило име Malata ружно (од malum) па су га претворили у лепше (bonum). И овде гарнизонира војска (equites Dalmatae), а ту је било и седиште команданта једне кохорте praefectus legionis quintae Joviae cohortis quintae partis superioris). У оближњем селу Баноштору нађено је цигли са жигом легије VI Herculia, а из једног натписа видимо да је ту била и cohors II Alpinorum. У Баноштору су нађени зидани гробови, два жртвеника (Јупитеров и Нептунов) и др. Град је био опасан јаким зидом. Цареви Јулијан и Грацијан долазили су Банонију.
У Беочину је ископан римски натпис који помиње, иначе непознато, село Josista. То је међаш-камен који је означавао границу земље у селу Јосисти уступљене команданту I але (ескадрона) римских грађана.
Интересантно је да се и на другој обали Дунава овде, преко пута Малате-Бононије, налазио један римски кастел. Он се звао Onagrinum. У Онагрину је била такође римска посада (auxilia Augustensia, contra Bononiam in barbarico in castello Onagrino).
И у Cuccium код Илока налази се гарнизон (cuneus equitum promotorum и equites sagittarii). Ту је нађен водовод, саркофази с рељефима, жртвеник бога сунца, глава Диоскурова. У оближњем Сусеку нађен је надгробни натпис једног декуриона из Сирмијума, између Илока и Сусека Дијанин жртвеник, у Нештину миљоказ цара Севера Александра (222—235).
Код Сотина налазио се још један добро поседнут кастел, јер је ту био згодан прелаз из варварске земље у Панонију. Звао се Cornacum. И ту су као посада служили cuneus equitum scutariorum и equites Dalmatae. Јамачно је овде служило и једно одељење легије IV флавијевске, јер један натпис одатле спомиње неког војника из Виминацијума који је провео у тој легији 17 година. У Сотину се добро познају темељи римске тврђаве, а остаци из римског доба доста су чести. Тако је ту нађен жртвеник бога Либера, који је подигао неки конзуларни бенефицијарије (жандар), бронзана глава и попрсје младића (таб. VI, сл. 1), један депо римског новца из I и II в. по Хр. (око 2000 комада) и многи ситни предмети (златне минђуше, фибуле — брошеви, мало бронзано попрсје, бронзана главица, заветна рука од бронзе (таб. VI, сл. 6), два бронзана петла (таб. VI, сл. 3), љуске од панцира, грнчарија и др.). Споменимо још да су у околини такођер нађене неке римске старине: у Старим Јанковцима мали бронзан Хермесов кип (таб. IV, сл. 3) а у Боботи Јупитеров жртвеник.
Војну посаду имао је у римско доба и данашњи Даљ. Место се звало Teutiburgium. Посада се састојала из cuneus equitum Dalmatorum и equites promoti. Ту је становао и praefectus legionis sextae Herculiae. Римски трагови у Даљу нису многобројни. Најважнији су натписи неких коњичких официра, један жртвеник „богу светом“ Херкулу, који је подигао командант кохорте I шпанске и кохорте II аугусте, и једна мала бронзана биста, вероватно Зевсова.
У Јарку се на једном каменом споменику помиње један decurio coloniae, а на другом, надгробном, читамо ове речи: „Земља држи тело, камен име, а ваздух душу“.
Напослетку, на месту данашњег Осијека налазила се колонија Мурса.[23] Стари град заузимао је тачније место данашњег доњег града. Мурса је постојала већ рано, како се може закључити из тога што је ту нађено доста новца из доба римске републике и првих царева. Колонија је пак постала под Хадријаном, који је и лично долазио у тај крај. Муржани (Mursenses) су подигли цару Хадријану један споменик као оснивачу њихове вароши (conditori). На Мурсу су обратили пажњу и цареви Антонин Пије и Марко Аурелије. У Осијеку су нађене цигле са жиговима из којих видимо да су Хадријан и Антонин Пије имали овде циглане. Грађани Мурзе имају често име Aelius, а то сигурно значи да су грађанско право добили од Хадријана, који је такођер имао то име. Али још више њих зову се Аурелије, дакле добили су грађанско право под Пијем и Марком Аурелијем. Мурза је била седиште царског прокуратора (шефа порезника). У вароши су имали свој култ многи римски богови: Јупитер, Херкул, домаћи и шумски Силван, Фортуна, Либер. Јамачно су некима од тих божанства били подигнути храмови, Јупитеру можда и више њих. Домороци су имали и своје домаће богове: Дунав и Драву, којима је подигнут један натпис у време цара Елагабала, 218—222 (Danuvio et Dravo). Неке трупе гарнизонирале су привремено у Мурзи, као нпр. legio II Adiutrix, legio VI Herculia, cohors I Alpinorum, ala Arvacorum. Ту је био и командант дунавске флотиле око 400 по Хр. (praefectus classis Histricae Mursa). Многи становници Мурсе служили су као војници у Риму (у преторијским кохортама), а многи у другим страним земљама (Британија и др.).
У Осјеку нађено је врло много старих споменика. На жалост, раније старине су страховито упропашћиване. Само за израду једног пута употребљено је у 18 веку 1600 кубних фати римских рушевина. У то време још се видео над земљом један зид од цигли. Исто тако распознавао се дуг римски пут с оне стране Драве у правцу севера. Од скулптура поменућемо неколико Хераклових статуа од белог мрамора, разне величине; Херкул је претстављен како држи хесперидске јабуке, или је претстављен како се одмара. Неке су од тих статуа доста добар вајарски рад, а налазе се или у загребачком или у осјечком музеју. Ту су, даље, неке главе од мрамора: један брадат, Зевс (?) и један младић. Интересантна је једна глава од мрамора с рељефом, доста оштећена. Рељеф представља обучену жену која седи пред јамачно неким боговима, а испод ње се виде два вретена, шкољка, ципела и шлем. Споменуо и две базе, од којих једна носи на једној страни вазу с лишћем, на две побочне стране два делфина, а друга рељеф који представља свакако Дафну у бегству пред Аполоном. Напослетку у Осјеку је нађено много римских натписа, од којих су неки важни. На једном се, на пример, помиње богиња Fortuna casualis, богиња случајне среће; тај надимак је овде можда јединствен. На том жртвенику украшене су обе побочне стране рељефима: на једној је израђен лав с крилима како је метнуо предњу ногу на точак, а на другој здела и крчаг. Многи споменици посвећени су разним боговима, који су споменути раније (Јупитеру, „боговима и богињама“, Херкулу, Силвану домаћем и шумском. Врло је интересантан натпис неког богаташа који је кад је добио за свештеника сазидао о свом трошку педесет дућана с двоструким тремом за трговачку робу. На другом натпису говори се о једном декуријону (градски одборник) који је био уврштен у ред еквита (виши сталеж) па је као такав имао у титули equo publico. Он је морао бити богат човек, јер су у том сталежу били само они који су имали бар око пола милијуна гроша. Нађено је и више надгробних споменика с натписом.
Трагови римског живота у Банату врло су ретки, а у Бачкој још су ређи. У Ковину је нађен надгробни споменик који неком центуријону IV легије флавијевске подижу његови ослобођени робови и наследници. Натпис каже: „Нисам био ожењен и нисам оставио деце“. На то ослобођеници довикују газди: „Буди храбар, збогом“. У близини, у Паланци, нађено је неколико цигли с војничким жиговима (легија VII клаудијевска, кохорта II шпанска, ала II панонска). У Вршцу су ископана два натписа але I фронтонијанске Тунгара, а други је подигла кохорта V шпанска Марсу „победнику“ за здравље цара Нервиног сина Трајана германског, дачког, првосвештеника, кад је имао дванаести пут трибунску власт (тј. дванаесте године његове владавине). У вршачком музеју налази се већи број цигли са жиговима појединих трупа (кохорта I критска, легија VII клаудијевска). Што се тиче Бачке, споменули смо већ неке натписе из Титела. Један тителски жртвеник подигао је Јупитеру, набољем и највећем, неки центуријон (капетан) „извиђача“, други жртвеник посветили су декуријони (општински одборници) за здравље и срећан повратак цара Марка Аурелија Антонина и царице Јулије „мајке логора“, на трећем споменику нека безимена колонија каже да га посвећује „божанству“ цара Валеријана. Ту су и два миљоказа из год. 217 из којих видимо да су цареви Макрин и Дијадуменијан оправили неке путове и мостове који су се услед дугог времена били покварили. Само за ове споменике не знамо тачно одакле су и није искључено да је неки дошао с друге стране Дунава. Напослетку, један одломак натписа нађен је у Новом Футогу а један надгробни натпис у Суботици.
Хришћанство — Хришћанска црква у Војводини играла је особито у 4 веку важну улогу.[24] У то доба водила се огорчена борба између извесних хришћанских секта. У нашим крајевима се била осилила аријевска јерес. Арије, који је ту јерес основао, и сам је провео неко време у тим областима. Једно од главних центара њених била је Мурса, а један од главних проповедника аријанизма владика мурзијски Валенс. Једно време изледало је да ће та јерес преовладати у свету, али је наскоро стала опадати. Аријевско учење прешло је и на леву обалу Дунава и доцније, кад су варвари продрли у римске провинције, оно се још једанпут појавило у нашој земљи.
Најзнатнија за хришћанство од свих цркава у Војводини била је сирмијска. У Сирмијуму је била дуго владичанска столица. Ми познајемо можда све сирмијске владике од Диоклецијана до почетка V века. Њохова су имена: Свети Иринеј († 304); Домнус или Домнијо, можда од 304 до отприлике 335; Еутерије, око 335—343; Герминије, 351 до отприлике 376; Анемије, 376 — отприлике 392; Корнелије — изгледа наследио Анемија и био на владалачкој столици од 392 отприлике 404; Лауренције је могао бити сирмијски владика негде између 401 и 417, али за њега није сигурно да је био владика у Сирмијуму. Рекли смо напред да је један владика, чије име не знамо, био Сирмијуму у време хунске најезде. Последњи по реду владика у Сирмијуму био је можда Себастијан, око 591. Али то такођер није сигурно јер само у неким рукописима стоји Sebastiano episcopo Sirmiensi, док у другом пише Sebastiano episcopo Resiniensi.
У Сирмијуму је одржано и неколико црквених сабора. Први је био год. 347 или 349, други с крајем 351, трећи у другој половини 357 четврти 358, а пети 378.
Неки од ових владика и сабора врло су значајни. Сабор одржан у Никеји, 325, осудио је аријевску јерес. На том сабору био је и Домнијо. Против те одлуке устали су после неког времена особито Урзације, владика у Сингидунуму (Београд), и Валенс, владика у Мурзи (Осијек). Ова двојица примили су аријевство од самог Арија, оснивача те јереси, који је био прогнат у Илирик и ту провео неко време. На сабору у Тиру 335 учествовали су и Валенс и Урзације. Они су гласали да се осуди Атанасије, главни поборник никејског учења. Они су били и чланови комисије која је имала да испита Атанасијеве злоупотребе, па су на царев позив ишли и у Цариград. Домнијо остаде веран никејском учењу и мораде дати оставку. Год. 343 одржао се нови сабор у Сардици (Софија). На том сабору наследник Домнијев Еутерије гласао је против аријевског учења, као и владике из многих наших вароши (Сисак, Виминацијум, Скопље, Липљан, Птуј, Ћуприја, Прахово на Дунаву). То значи да је у Илирику аријевство још било слабо. 347 на миланском сабору Валенс и Урзације признаду одлуке сардичког сабора и одрекну се аријевског учења. Еутерија је наследио Фотин. Он је крупна личност у црквеној историји. Био је одличан проповедник и врло учен човек, писац неколико верских дела. Фотин је проповедао нову јерес. Ми не знамо тачније у чему се састоји његово учење, али видимо да по њему Христос и свети Дух не чине с Богом Оцем Свету Тродицу. За Фотина је Христос само човек кога је Бог због својих врлина узео за сина и на њега излио свој благослов. Због своје јереси Фотин је био осуђиван и анатемисан више пута на црквеним саборима. Једанпут су се његови противници састали у Сирмијуму и ту га осудили. Али његова паства, која га је волела, не допусти да се он збаци. Тек 351 успели су његови непријатељи, Валенс и Урзације и други, да га свргну. Валенс је био задобио велику наклоност цара Констанција. Он је сазнао пре цара за победу коју је Констанције задобио те године 28 септембра над Магненцијем и похитао је да је саопшти цару, говорећи да је за њу сазнао од анђела. Кад после Констанције дође у Сирмијум да проведе ту зиму 351/2, противници Фотинови навале на њега да сазове у Сирмијуму сабор који би расправио питање о Фотиновој јереси. Цар учини тако и на том сабору буде донесено једно „вјерују“ (тако звана „прва сирмијска формула“), које осуди његово учење. Али Фотин, кад су му поднели на потпис то „вјерују“, не хтеде га потписати и замоли цара за један диспут о том питању с противницима. На том диспуту он буде побеђен и ствар се сврши с тим што је Фотин збачен и што га је цар прогнао.
Од то доба Сирмијум је био центар илирских области за црквена питања. Фотина је, као што смо видели, наследио на владичанској столици Герминије, који је на том положају остао, изгледа, двадесет и пет година. Он је у почетку био један од главних поборника аријевског учења у Илирику. С Урзацијем и Валенсом, које смо поменули малочас, он је највише допринео да се ова јерес рашири по илирским областима. На миланском сабору 355 водио је Валенс прву реч против присталица Никејског учења. На сирмијском сабору 357 они однесу победу те буде донесена „друга сирмијска формула“. Напред смо рекли да је те године Констанције дошао у Сирмијум. У Сирмијум је он довео и чувеног владику Осију, кога је наговорио да се одрекне свог досадашњег никејског учења. Изгледа да је Осија остао у Сирмијуму до пролећа идуће године. Те године, 358, Валенс, Урзације и Герминије претрпе велики пораз у Сирмијуму („трећа сирмијска формула“), јер су изгубили цареву наклоност коју су досад уживали. Али они ускоро задобију поново царево благовољење и спреме 359 у Сирмијуму нову догму („четврта сирмијска формула“) за сабор који је имао да се одржи исте године у Римини. Ово учење они су наметнули целој цркви те је тако званично усвојено учење панонско-илирских епископа.
Год. 361 умре Констанције који је највише подржавао аријску јерес. Јулијан одобри сва учења, па и Фотиново; чак је он лично писао Фотину и похвалио његово учење те се Фотин вратио у Сир-мијум. Али кад Валентинијан дође 364 на престо, он прогна Фотина поново и у исто време отпочне реакција оних који су признавали одлуке донесене на никејском сабору против јеретика. Герминије се стане приклањати на ову страну. Већ год. 366 он није довољно строг према неким сирмијским грађанима који верују да је Исус исто тако бог као и Бог Отац. Пред њега су изведена таква три јеретика: Хераклијан, Фирмијан и Аурелијан. Они су оптужени што не деле мишљење аријеваца. Сачуван нам је разговор који се водио између њих и владике. У току разговора два Герминијева свештеника прилазе Хераклијану и ударају га по лицу. Народ и духовници траже да се оптужени предаду световној власти и траже да се они казне смрћу. Али Герминије не допусти то. Он је и сам нагињао њиховој вери. Владика Валенс затражи од њега да објасни своје држање. У Сингидунуму одржи се састанак црквених лица ради објашњења те ствари. На том састанку тражило се од Герминија да повуче своје ново „вјерују“. Али он остаде при свом веровању и од тада је он био изгубљен за аријевство. Ову јерес искоренио је Анемије, који је наследио Герминија на владичанској столици у Сирмијуму. Анемије је био присталица никејског учења. Он сазове у Сирмијуму сабор 378 који учини крај аријевској јереси. У целом Илирику не може се наћи 381 ниједна аријевска црква. Цар Теодосије (379—395) је наредио да се свуда исповеда смао никејско учење.
Поред ових владика, нама је познат и известан број нижих свештених лица из Сирмијума. У Герминијево доба помињу се ђакон Јовијан, подђакон Мартирије и чтец Марин. Опатица Јохана побегла је можда од Авара из Сирмијума у Солин и ту је умрла вероватно 612 год. На њеном надгробном споменику, који нам је сачуван, пише: „Овде лежи у миру света опатица Јохана из Сирмијума, која умре у петак 12 маја“.
Сирмијум је имао и својих мученика. Најстарији је од њих свети Иринеј, који је био, као што смо напред видели, први владика у Сирмијуму. Префект, коме су га оптужили због хришћанског учења, покуша на све начине да га одврати од нове вере. И његови родитељи, жена и деца, пријатељи и познаници су га молили да принесе жртву незнабожачким боговима. Преклињали су га да се сажали на своју младост. Али све то ништа не поможе и он остаде упоран. Онда префект нареди да се погуби. Казна је извршена на савском мосту. Иринеј скине сам са себе одело, подигне руке к небу и стане се молити: „Господе Исусе Христе…“ Џелат му отсече главу усред молитве, а тело му буде бачено у реку. То је било 304 год. за Диоклецијанове владавине.
Његов ђакон Димитрије искусио је исту казну три дана после тога. Он међутим није умро сам, јер је с њиме погубљено још пет девојака, „чија имена бог зна“, каже се у једном старом извору. Овог Димитрија не треба мешати са мучеником светим Димитријем из Солуна. Солунски светац био је врло угледан човек, конзул и војвода, док је наш Димитрије мала личност, обичан ђакон.
Исто тако платили су главом своје исповедање хришћанства неки Синерос (или Синеротас) и Анастасија. Они нису били из свештеничког реда него су припадали грађанском сталежу. Кад је Сирмијуму загрозила хунска најезда, око средине петог века, Анастасијине кости пренесене су у Цариград. Анастасија је сматрана и у Риму за светицу; ту је слава ове мученице рано допрла. Синерос је био пореклом Грк а по занимању баштован. Прича каже да је он једне вечери доцкан срео у башти жену неког официра која се шетала без мужа и да јој је за то пребацио. Због тога буде оптужен намеснику провинције, који закључи по његовом понашању према тој жени да је хришћанин. Синерос призна те буде осуђен на смрт и погубљен. Јамачно је то било у доба цара Галерија (305—311).
Као мученици у Сирмијуму помињу се још и неки Секунд и нека Басила, само о њима ми не знамо ништа тачније. А оно што нам прича један стари писац о неком Силвану можда није истина. О њему читамо у актима о светом Хермогену да га је ондашњи управник сремске области затворио с више свештеника из исте области и с неким другима из Сингидунума, али да је он после побегао у Цибалу.
Напослетку, у Сирмијуму је погубљен и свештеник Монтан. Али он није био из те вароши него из Сингидунума. С њиме је погубљена и његова жена Максима. Они су били побегли из Сингидунума у Сирмијум због Диоклецијановог гоњења хришћана. Намесник, онај исти који је осудио на смрт светог Иринеја, нареди да се Монтан баци у Саву. Иста судбина постигне и Максиму кад признаде да је и она хришћанка. А прича се да је с њима погинуло још 40 мученика.
Рећи ћемо још нешто о ранохришћанским црквама у Сирмијуму. У спомен светог Синероса саграђена је у Сирмијуму црква. Она је била подигнута насред једног гробља, које је носило Синеросово име. Ова базилика спомиње се на неким натписима који су нам се сачували. Црква светог Синероса нађена је у другој половини прошлог века у башти митровичке болнице. Око ње је било велико гробље и пуно саркофага. Гробови су били различни, али су нарочито интересантне биле две врсте: могиле (тумули, хумке) и гробови на два спрата (sepulcrum biscadens), какви су нађени још само у Риму. Осим ове цркве биле су у Сирмијуму бар још две, црква светог Димитрија и црква свете Анастасије, које су биле саграђене једна поред друге. Међутим може се веровати да је једна црква била посвећена и светом Иринеју, јер је он уживао у Сирмијуму особито велико поштовање. А о цркви светог Димитрија имамо ову легенду. Леонтије, који је саградио прву велику цркву светог Димитрија у Солуну, дође одавде у Сирмијум понесавши са собом крваву хаљину и неке друге ствари славног солунског мученика у ковчегу. У Сирмијуму он сагради цркву светом Димитрију и у њој положи ове реликвије. Пошто је овај Леонтије иста личност с Леонтијем, префектом преторио за Илирик, који се спомиње 412—413, то би требало да је црква светог Димитрија саграђена у почетку 5 века.
Вероватно је и Цибала била владичанска столица, али нам није познат ниједан цибалски владика. Цибала је имала само једног мученика, бар колико је нама познато. То је Полијон, који је жив спаљен под Диоклецијаном 304 априла 28. Он је био први од чатаца у цибалској цркви. Оптужен да је хришћанин, он буде позван да се одрече нове вере, и да поднесе паганску жртву, али он то одбије. По наредби намесника Проба погубљен је 1½ км. од вароши. Помињу се још неки цибалски мученици, али они су измишљени.
Можда је и Басијана била једно време владичанска столица. Једна Јустинијанова новела каже да је под управом архиепископије Јустинијане Приме pars secundae Pannoniae quae est in Bacensi. Можда је овде реч о civitas Bassiana.
Али најчувенији мученици које је имао данашњи Срем то су такозвани фрушкогорски мученици. О њима постоји дугачак и интересантна прича. Ми упућујемо на превод те приче који смо дали на другом месту.[25]
Је ли ова прича о четири фрушкогорска мученика истинита, прича ли она о једном истинитом догађају, или је измишљена, другим речима легенда? Може се рећи да је данас опште мишљење да она није легенда него да се тај догађај заиста десио и то у Фрушкој Гори. Али има много разлога да се она огласи и за измишљену.
Неки научници налазе у овој причи више топографских података који би, по њиховом мишљењу, упућивали на Фрушку Гору и који би, према томе, били и доказ аутентичности овог мучеништва. Каже се да у Фрушкој Гори постоји брдо чије би име Киповно долазило од речи кип и да су неке од статуа које су, по овој причи, направљене за Диоклецијана остале ту на брду и дале су му име које данас носи. То би, мисли се, могло у толико пре бити тачно што се на једној страни Киповна види једна увала која би могла произлазити од неког римског каменолома. Даље, врх Киповна састоји се од некаквог црвенкастог камена и црвенкасте земље који се сијају на сунцу као ватра и зато би то брдо могло бити оно „огњено брдо“ из приче. А mons pinguis наше приче могао би бити, каже се, садашњи Градац на ком се налази нека стара зграда, можда остаци Диоклецијановог храма. Pinguis може имати значење „плодан“ а то значење има и реч almus, од које би, каже се, могла долазити реч Alma (mons). Дакле, овај mons pinguis могао би бити Фрушка Гора, која се звала Alma mons. Напослетку, на месту „Капела“ у Фрушкој Гори налазе се неке рушевине које би, по овим научницима, могле бити остаци цркве подигнуте нашим мученицима.
Далеко би нас одвело кад бисмо хтели показати колико мало доказне вредности имају ови разлози. То се у осталом лако види. Рећи ћемо да зидине на Грацу не потичу сигурно од неке величанствене грађевине какав би морао бити храм који је подигао силни Диоклецијан, а исто тако ни по чему се не може закључити да су рушевине на „Капели“ римске а најмање да су оне остаци неке цркве подигнуте нашим мученицима, кад о такој цркви иначе нема ни спомена. Што се тиче Алме, то се брдо звало можда Alman, а не Alma, и није вероватно да између имена тог брда и придева almus уопште постоји нека веза. Из свега тога излази да топографски подаци у нашој причи мало упућују на Фрушку Гору. Међутим, неке ствари говоре против тога да се овај догађај одиграо у Срему. Ако је писац ове приче познавао лично Фрушку Гору, зар он не би знао да се она звала Alman, него би је назавао Mons pinguis? И зар би говорио о порфиру кога нема у Фрушкој Гори?
Против истинитости приче о четири фрушкогорска мученика могу се навести крупни разлози. Ми ћемо се овде задовољити да споменемо само неке. Год. 303 и после ње Диоклецијан није никад био у Панонији, а он је прогонио хришћане тек од 303. Како би онда могло бити да он у Срему осуди фрушкогорске мученике? И владика Ћирило магао је бити прогнат из Антиохије у Срем тек 303. А пошто је он овде већ три године, по причи, то је мучење фрушкогорских каменорезаца могло бити најраније 306. Али Диоклецијан није био више цар.
Наводе се и други докази да је наша прича истинита, а не легенда. Они су сасвим субјективне природе и ми их можемо оставити на страну. Овде бисмо могли још само објаснити једну противуречност која сваком читаоцу мора да падне у очи. Наиме, према наслову приче мученика има четири, док се после у причи говори о пет мученика. Како да се објасни та контрадикција? Изгледа да за то има само један начин: да се оно што се говори о петом мученику (Симплицију) огласи за доцнију интерполацију (уметак). Друга је ствар да ли и она говори против истинитости нашег мартирија. То је питање о ком се може двојако мислити.
Као што се види из свега што смо у овом чланку рекли, ми античку историју данашње Војводине познајемо сасвим недовољно. Како стари писци тако и археолошки подаци веома су мршави. О некој континуелној историји првих пет векова по Христу овде не може бити речи. Имамо само membra disiecta. Али оправдана је нада да ћемо с временом, систематским откопавањем, добијати све више светлости за античку прошлост тог дела наше земље.
Д-р Никола Вулић
↑ Н. Вулић, Гласник Истор. др. II — J. Jung, Römer und Romanen in den Donaulandschaften, Innsbruck 1887. — J. Jung, Die romanischen Landschaften des römischen Reiches, Innsbruck, 1881.
↑ J. Marquardt, Römische Staatsverwaltung. Leipzig. Bd. II.
↑ Pauly-Wissowa, Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft (под речи Dacia).
↑ Н. Вулић, Глас Срп. краљ. акад. LXXII, CXXI и CLV.
↑ C. Patsch, Beiträge zur Völkerkunde von Südosteuropa. V. 1 Teil. Wien 1932. S. 96 и даље.
↑ Н. Вулић, Глас Срп. краљ. акад. LXXXVIII, CXXI и CLV.
↑ Plin. n. h. III 147 Saus per Colapianos Breucosque defluit.
↑ N. Vulić, Pauly-Wissowa, Real-Encyclopädie под Iazyges (Nachträge).
↑ E. Gibbon, The history of the docline und fall of the roman empire. – H. Schiller, Geschichte der romischen Kaiserzeit. – O. Seeck, Geschichte des Untergangs der antiken Welt. Свуда код дотичног владаоца и доба (в. регистре). – Pauly-Wissowa, Real-Encyclopadie (под дотичним именом цара).
↑ Brunšmid, Vjesn. Hrv. arh. društva, nova serija VI (1902).
↑ Brunšmid, Vjesnik Hrv. arh. društva, nova serija IV (1899-1900), стр. 21 и даље.
↑ J. Zeiller, Les origines chretiennes dans les provinces danubiennes de l’ empire romain. – Н. Вулић, Гласник Истор. др. Х; Н. Вулић у Гласу Срп. краљ. акад., св. CLX.
↑ Н. Вулић, Гласник Истор. др. – Н. Вулић у Гласу Срп. краљ. акад., св. CLX.
Пространа панонска равница, плодна, многољудна, испресецана речним токовима и густим шумама привлачила је али и одбијала Римљане. Земља је била плодна али често прекривена непроходним ритовима и заразним барама, које је требало исушити. Није било ни путева ни градова а становништво наклоњено рату и пљачки живело је у тешко доступним засеоцима, окружено мочварама. Простор од Саве па све до Дунава на северу насељавала су бројна племена јаких и здравих људи, навиклих на скроман живот у често суровој континенталној клими. Житељи Паноније били су поданици какве је империја могла само пожелети. Добри радници и поуздани борци којима војнички свет није био тежак а ни стран, њих је требало најпре покорити и навићи на римски ред и закон. У III и IV веку ова земља постаје неисцрпан извор радника који у великом броју ступају у војску Рима. Неколицина ових панонских синова, потомака војника и сељака одраслих на имањима око Сирмијума и Басијана доказаће се храброшћу и врлином у многим биткама и уздићи до самог царског пурпура. Проб, Аурелијан, Трајан Деције, Максимилијан Херкулије само су неки од њих.. Панонија на изглед сурова и дивља провинција на удаљеној дунавској граници постаће колевка римских императора.
Римско царство
Повољан географски положај и стратешки значај Паноније представљали су најважније разлоге за освајање области данашњег Срема, плодног међуречја Саве и Дунава већ крајем I пне. Панонски простор насељавао је у предримско време више Илирских и панонских племена. На левој Дунавској обали, између токова Тисе и Дунава пружале су се простране и недохватне равнице настањене непокорним Сарматима, које су Римљани сматрали варварима чудног изгледа и још чуднијих обичаја, склоним заседи и пљачки. Окупацији будуће панонске територије од стране Рима предходили су живи контакти између римских трговаца и припадника аутохтоних племена. О томе сведоче бројни археолошки налази, међу којима се истичу квалитетом ненадмашни производи Италских занатлија. Керамичке и металне посуде као и прехрамбени производи међу којима су најтраженији били вино и маслиново уље. Римска освајања паноније започео је Октавијан Август, први Римски цар. Приликом свог похода на Илирик он је већ 35 г.п.н.е освоио Siscia (данашњи Сисак) а потом наставио продор према истоку. У последњим деценијама старе ере Римљани ће постићи значајан успех на Балкану победивши Далмате на Јадрану и Панонце на подручју између Саве и Драве. Тада је основана огромна Балканска провинција Илирик (ILLIRICUM), ради лакшег управљања Илирик је подељен на две мање провинције. Тада се Сирмијум и први пут помиње као важно римско насеље у доњем току Саве.
Посведочени у писаним изворима ратови Римљана са Панонцима оставили су ретке али значајне археолошке трагове. Налази раног римског наоружања, попут неколико раноцарских легионарских шлемова, копаља и пилума могли би да сведоче о драматичним збивањима у Посавини која су обележила крај старе и почетак нове ере.
Emperor
Повремени продори Дачана из Баната и Бачке на римску обалу, учестали нарочито у време јаких зима када би се моћни Дунав заледио, приморали су римску државу да дуж Дунава подигне низ утврђења чије су увек будне посаде браниле границу. Тек након Трајанових ратова у Дакији 107 године, дачка опасност је уклоњена. А Панонија је подељена на Горњу Панонију на западу (SUPERIOR) и Доњу Панонију на истоку (INFEROR). Као легијски центри Горње Паноније издвајају се: Brigetio, Carnuntum и Vindobona, а у Доњој Панонији, Aquincum. На тлу данашњег Срема војници панонских легија биће заједно са помоћним римским трупама стационирани у неколико мањих утврђења, која су надгледала Дунавску границу.
Дунав је постао поуздан бедем и један од најважнијих дамара моћне империје.
Изградња саобраћајница била је приоритет над свим осталим римским подухватима. Већ у време првих римских царева Октавијана Августа (Gaius Julius Caesar Octavianus Augustus) и Тиберија (Tiberius Iulius Caesar) настаје пут који је пратио долину реке Саве, то је био наставак важне магистрале која је од Аквилије на северозападу Италије преко Сицилије и Сирмијума водио ка Сингидунуму на ушћу Саве у Дунав а затим даље према истоку. Други важан пут водио је од запада преко Птуја и Осјека и Винковаца према Сирмујуму, данашњој Сремској Митровици. Од Сирмијума ка северу водио је регионални пут према Баноштору, некада важној дунавској луци Банонији. На чувеној Пеутингеровој (Konrad Peutinger) табли у изобличеном земљопису насталом под призмом античког картографа прецизно су обележени правци путева са рекама, планинама и најважнијим античким насељима, али и најмањим успутним станицама између њих. На овој древној карти уписано је дуж пута од Сирмиума ка западу неколико станица (масија и мутација).
Археолошким испитивањима која су пратила изградњу аутопута кроз Срем, делимично су откривени делови римског пута. Недалеко од Руме истражена је траса пута са каменом сопструкцијом ширине 7 метара до 7,5 метара, што одговара уобичајним димензијама главних путних праваца са два колосека. О пружању ових саобраћајница сведоче сачувани римски миљокази (камени споменици којима је дуж пута обележавано растојање у миљама).
Миљоказ из времена Марка Аурелија
И поред освајања највећег дела Панонског простора већ крајем старе ере, претварање нових територија у римску провинцију текло је веома споро. За разлику од Медитерана где су Римљани затекли развијена урбана насеља, у Панонији градови нису постојали. Печење опека, креча и рад каменолома нису били познати староседеоцима Паноније, а без тог основног грађевинског материјала није могло бити ни водовода, купатила, толаета, канализационог система као ни стамбених и јавних објеката.
Недостајало је готово све на шта је чак и просечан становник Италије био навикао. Досељеници су морали да подносе веома сурове климатске услове, релативно дуге снежне зиме са јаким ветровима као и жарка спарна лета са много нездравих испарења из бара и ритова са ројевима несносних комараца који су преносили смртоносну заразу.
Насељавање римских грађана у новоосвојеним провинцијама био је један од најпоузданијих начина да се оснују први градови и успостави римски начин живота, али на тлу Паноније то није био лак задатак. Касије Дион (Cassius Dio), римски писац који је као царски намесник живео у Панонији крајем II века сведочи да је то земља сиромашна и дивља, у њој људи не знају за вино и уље, већ уместо вина пију неку врсту пива које зову Сабаја. Извесно је да се већини римских грађана није журило да се досели у Панонију, док неки од њих међутим нису имали много избора. Били су то Римски војници стационирани у логорима подигнутим дуж Дунава. На око сто римских миља дугачкој линији Дунавског лимеса, као и у утврђењима данашњег Срема био је распоређен већи број легијских одреда и помоћних трупа, aуксилија. Према неким прорачунима на овом тлу боравило је у II и III веку око трихиљадепетсто римских војника, да бу у IV веку он порастао на читавих девет хиљада.
Припадницима римске војске није био дозвољен брак и заснивање породице. Овај закон који је донет у време владавине Октавијана Августа (Gaius Julius Caesar Octavianus Augustus) како би се римска војска дисциплиновала, био је на снази више од двеста година. Римски војници добијали су право на Justum Matrimonium, законити брак и закониту децу тек након двадесет година службе, дугим речима тек по изласку из војске. Упркос званичним ограничењима везе римских војника са локалним женама ипак су постојале и то неретко у свакодневном животу. Било је уобичајено да војник након службе ожени жену са којом има већ одраслу децу, о томе између осталог сведоче и имена супружника наведених на надгробним споменицима. Уз војне логоре постепено су се формирала насеља занатлија, трговаца и гостионичара. Најстарији град на овим просторима је древни Sirmium, данашња Сремска Митровица. Он је настао на Сави, важној речној саобраћајници и месту које представља природну раскрсницу важних копнених путева од севера и запада према истоку. Најстарије римско насеље са почетка I века није се много разликовало од староседелачких келтских или панонских насеља, утврђених заштитним рововима, земљаним насипом и палисадама од коља. Куће су биле једноставне и лаке конструкције од дрвећа, прућа и блата. Од домородачких насеља предримске епохе ове куће најстаријег римског Сирмијума разликовале су се само по увозној керамици, лампама, стаклу, новцу или другим римским производима.
Тек крајем I и почетком II века, Сирмијум добија грађевине од чврстог материјала које су имале одлике римске архитектуре. Радом најпре војних а потом и приватних циглана обезбеђена је опека коришћена за зидове, подове и кровове. Керамичке цеви користиле су се за довод воде као и за грејање топлих купатила системом хипокауста, односно подног грејања. Војне циглане почеле су прве са радом, најпре за сопствене потребе а потом и за ширу употребу. На опекама израђеним у овим војним филинама често се налазе утиснути печати легија, ала и кохорти чији су припадници учествовали у производњи. Савске и Дунавске обале у Срему нудиле су обиље квалитетне глине и густе храстове шуме, неопходно гориво за рад циглана.
Бродовима војне флоте грађевински материјал је могао бити лако транспортован, па тако у Сирмијуму затичемо и опеке са печатима војних јединица чији су логори били у другим местима у Панонији или чак у другим подунавским провинцијама. Транспортом камена из Мајдена, суседних или удаљених провинција као и организацијом локалних фрушкогорских каменолома обезбеђен је стални прилив сировина за изградњу или финије каменорезачке послове.
Пољопривредна добра, нека врста античких салаша констатована су на неколико места у Срему. Ова имања налазила су се у околини већих насеља или утврђења, носили су назив вила Рустика. За разлику од виле Урбане која је подизана у самом граду код резиденција богатих грађана, виле Рустике у Панонији обично су биле царски поседи или имања богатих појединаца, и ветерана. Један од боље истражених је комплекс виле Рустике на локалитету Врање, код Хртковаца, која је настала у III веку на остаcима сеоског насеља из I и II века. Овде је откривен већи грађевински комплекс, оргађен околним зидом и састављен од економског дела са складиштима, радионицама и пећима као и солидније грађеног резиденцијалног блока у коме је живео власник виле.
Трагови канала за подно и зидно грејање сведоче о развијеној стамбеној култури а многобројни налази о условима и начину живота. Посебно интересантне податке пружила су археолошкозоолошка истраживања животињских костију. Развој градова у Панонији није био могућ без организованог снабдевања водом, која је била и остала насушна потреба градског становништва. Вода за пиће, јавна градска купатила, фонтана, вода за испирање тоалета, остаци римског водовода који је снабдевао Сирмијум питком водом са удаљених фрушкогорских извора били су очувани све до почетка XX века. Римски аквадукт чинили су надземни ступци који су носили водоводни канал до северног улаза у Сирмијум као и подземни канал који је пратио пад терена од јужних падина Фрушке Горе према Сави.
Римски аквадукт
Археолошка истраживања Сирмијума и неколицине других локалитета у Срему пружила су велик број значајних открића која указују на развијену материјалну културу. Дугогодишњим истраживањима установљено је пружање градских бедема и главних саобраћајница које се секу под правим углом чинећи заједно са осталим улицама урбани растер испуњен блоком стамбених зграда, занатлијских четврти, трагова са базиликама, храмовима и другим јавним грађевинама. Једна од карактеристичних градских зона је трговачка четврт на данашњем Житном тргу, овде су очувани остаци једне од градских улица са канализационом мрежом и портицима који су наткривљивали улазе у продавнице и занатске радње са магацинима и помоћним просторијама у позадини.
Житни трг, Ср. Митровица
Развијено уметничко и занатско стваралаштво забележено је у виду зидних фресака и подних мозаика, зидне слике украшавале су најлуксузније грађевине у Сирмијуму.
Фрескосликарство се као украс јавља од III и током IV века унутар појединих зиданих гробница у Сирмијуму, Бешки и Чалми. Мозаици из Сирмијума спадају међу најквалитетније радове мозаичке уметности за које су били ангажовани мајстори из различитих радионица. Свакако овако скупоцен украс сачињен најчешће од геометријских мотива извођен је искључиво на подовима вила најбогатијих појединаца или значајним јавним грађевинама попут Царске палате. Некада се једни изнад других јављају мозаички подови различитих епоха што сведочи о континуитету коришћења појединих простора и високим животним и уметничким стандардима.
Налази античких скулптура од увозног мермера, других врста камена и бронзе показују различита божанства Грчког односно Римског пантеона међу којима се посебно истичу статуе Венере, Аполона и Меркура.
Сунчани сат
Шест столећа римског присуства у Панонији оставили су неизбрисив печат у изгледу равнице и животу њених становника. Из некадашњег блата и мочвара никли су велелепни градови попут Басијана и Сирмијума. Остаци њихових бедема, тргова, хиподрома и раскошних палата потврђују хвалоспеве савременика о некадашњој слави и богатству. Вино, уље, маслине и зачини, скупоцени мириси стизали су из најудаљенијих кутака империје заједно са луксузним посудама од стакла, керамике и метала. Трговци, војници, пекари, гостионичари плаћали су се римским денарима, јединственом монетом царевине, која се пружала од Антартика до Еуфрата. Земунице и трошне колебе панонских староседелаца уступиће место римским вилама, купатилима и храмовима грађеним од опеке и камена. Тамо где су некада били прашњави подови од набоја и зидови од прућа и блата засијаће шарени универзум римских мозаика и фресака. Припадници староседелачких племена бунтовни Панонци, Илири и Келти од чијег је изгледа и бојног поклича Рим стрепео почетком прошлог Миленијума прихватиће постепено римске законе, мере и богове, подрезаће косе и браде и окренуће тоге, калаће се кроз суров , неправедан и насилан војнички живот. Неки од ових синова равнице успели су храброшћу и врлином да досегну бесмртну славу царског пурпура. Величанствени трагови владавине ових царева и данас трају. Налазимо их у моћним капијама и бедемима Рима, у гиганстским царским термама Милана али и овде, недалеко, на дохват руке. Под темељима наших кућа, под улицама варошица и села, у баштама, виноградима и њивама, свуда су трагови панонских императора, ратника и градитеља, сведоци славне прошлости римске империје.
Крајем II и почетком III века када су границе Римске империје почела да опседају варварска племена на историјску сцену ступају императори рођени на подручју наше данашње земље. Ови цареви били су скромног порекла и изражених војничких особина који су допринели да Римско царство опстане још неколико векова и опорави се од економске и социјалне кризе. Такав инператор био је и Деције Трајан, рођен на размеђу II и III века у селу Бубалија близу Сирмијума. Новац са његовим ликом кован је у Риму, Виминацијуму и осталим деловима Дакије. На аверсу је лик Деција, а на реверсу персонификација Дакије или родне Паноније у лику младе жене у стојећем ставу.
Римска империја је највеће царство у досадашњој људској цивилизацији. Обухватала је скоро читаву Европу и велике делове азијског и афричког континента. Цивилизацијске тековине настале током 12 векова њеног постојања (Римска република основана је 510. године п.н.е.) трају као наслеђе око нас и у нама до данашњих дана. Део овог моћног царства простирао се и дуж данашње Србије. Када је Римско царство задесила економска и социјална криза крајем II и почетком III века и када су њене границе почела да опседају варварска племена Германа, Скита, Сармата и других, као и војска моћне Персије, на историјску сцену ступају императори рођени на подручју наше земље. Ови цареви, скромног порекла и изражених војничких особина, одлучујуће су утицали на даљу судбину читаве империје и уз њихова умећа, напоре и жртве царство ће поново бити учвршћено, опстајући још два века на Западу и више од хиљаду година на Истоку.
Деције (Gaius Messius Quintus Decius) је рођен на размеђу II и III века, у селу Бубалије (данашњи Мартинци), близу Sirmijuma. Отац официр био је са ових простора, а мајка Херенија била је старог италијанског рода који је досезао до етрурских старина. У периоду од 234. и 238. Деције се помиње као гувернер доње Мезије, што је представљало високо звање добијено храброшћу и чашћу. У грађанском рату 249. године као префект града Рима победио је Филипа Арабљанина у битци код Вероне и потом изабран од легија за цара што је и сенат касније потврдио. У њему су препознали цара који ће објединити интересе Сената и војске, као залог напретка и благостања , и новог Трајана. Због тога су му и доделили његово име. Као цар, Деције је побољшао економско стање у земљи, збринуо ветеране, поправио путну инфраструктуру у провинцијама, сузбио непријатеље на границама Дакије. Почетком 251. године Готи су пустошили Горњу и Доњу Мезију и Такију. Деције је Готе победио код Никополиса, а у битци код Абрита (Доња Мезија) сломио је два ешалона њихове војске, а након трећег напада западе са војском у живо блато. Тела њихова никада нису пронађена, али су због свог јунаштва овенчани божанском безгробном славом.
Деције је имао бескрајно поверење у војску са простора Илирика.
Деције је имао бескрајно поверење у војску са простора Илирика, коју су чинили војници са наших простора. То је често исказивао на новцу са реверсном легендом GENIUS EXERCITUS ILLYRICIANI. Када је добио титулу “restitutor Daciarum” кован је новац са приказом персонификације провинције Дакије на реверсу. Приказана је млада жена у стојећем ставу. Одевена је у дуги хитон, са левом руком на грудима и десном у којој држи штап са главом магарца на врху. Ковао је новац и са персонификацијом своје родне Паноније, где су исказани: хармонија, берићет и кроз гирланде у рукама идеја aeternitas. Приказ женске фигуре на бронзаном новцу, кованом између 246. и 257. године у Виминацијуму или другим градовима Дакије такође је у стојећем ставу, али са дачко-фригијском капом, док у левој руци држи вексилијум, ау десној дачки криви мач.
На нашем простору нису пронађене скулптуре са представама Деција Трајана. О његовом лику можемо судити на основу неколико биста са других простора Римског царства и на основу приказа на новцу. Два су основна типа његовог портрета:
1. Новац кован у Риму представља цара у зрелим годинама, реиалистички, са издуженим вратом, кратком косом, челом које је високо и изборано, снажним носем, преломљеним при корену, наглашеним јагодицама и негованом брадом.
2. Новац кован у Медиолануму или Виминацијуму представља Деција са стиснутим уснама и кратком брадом, портрет осликава представу цара какву су имали ранохришћански писци и апологете, односно изглед владара који је прогонио хришћане.
