РИМСКЕ ПАНОНИЈЕ …
Пространа панонска равница, плодна, многољудна, испресецана речним токовима и густим шумама привлачила је али и одбијала Римљане. Земља је била плодна али често прекривена непроходним ритовима и заразним барама, које је требало исушити. Није било ни путева ни градова а становништво наклоњено рату и пљачки живело је у тешко доступним засеоцима, окружено мочварама. Простор од Саве па све до Дунава на северу насељавала су бројна племена јаких и здравих људи, навиклих на скроман живот у често суровој континенталној клими. Житељи Паноније били су поданици какве је империја могла само пожелети. Добри радници и поуздани борци којима војнички свет није био тежак а ни стран, њих је требало најпре покорити и навићи на римски ред и закон. У III и IV веку ова земља постаје неисцрпан извор радника који у великом броју ступају у војску Рима. Неколицина ових панонских синова, потомака војника и сељака одраслих на имањима око Сирмијума и Басијана доказаће се храброшћу и врлином у многим биткама и уздићи до самог царског пурпура. Проб, Аурелијан, Трајан Деције, Максимилијан Херкулије само су неки од њих.. Панонија на изглед сурова и дивља провинција на удаљеној дунавској граници постаће колевка римских императора.
Повољан географски положај и стратешки значај Паноније представљали су најважније разлоге за освајање области данашњег Срема, плодног међуречја Саве и Дунава већ крајем I пне. Панонски простор насељавао је у предримско време више Илирских и панонских племена. На левој Дунавској обали, између токова Тисе и Дунава пружале су се простране и недохватне равнице настањене непокорним Сарматима, које су Римљани сматрали варварима чудног изгледа и још чуднијих обичаја, склоним заседи и пљачки. Окупацији будуће панонске територије од стране Рима предходили су живи контакти између римских трговаца и припадника аутохтоних племена. О томе сведоче бројни археолошки налази, међу којима се истичу квалитетом ненадмашни производи Италских занатлија. Керамичке и металне посуде као и прехрамбени производи међу којима су најтраженији били вино и маслиново уље. Римска освајања паноније започео је Октавијан Август, први Римски цар. Приликом свог похода на Илирик он је већ 35 г.п.н.е освоио Siscia (данашњи Сисак) а потом наставио продор према истоку. У последњим деценијама старе ере Римљани ће постићи значајан успех на Балкану победивши Далмате на Јадрану и Панонце на подручју између Саве и Драве. Тада је основана огромна Балканска провинција Илирик (ILLIRICUM), ради лакшег управљања Илирик је подељен на две мање провинције. Тада се Сирмијум и први пут помиње као важно римско насеље у доњем току Саве.
Посведочени у писаним изворима ратови Римљана са Панонцима оставили су ретке али значајне археолошке трагове. Налази раног римског наоружања, попут неколико раноцарских легионарских шлемова, копаља и пилума могли би да сведоче о драматичним збивањима у Посавини која су обележила крај старе и почетак нове ере.
Повремени продори Дачана из Баната и Бачке на римску обалу, учестали нарочито у време јаких зима када би се моћни Дунав заледио, приморали су римску државу да дуж Дунава подигне низ утврђења чије су увек будне посаде браниле границу. Тек након Трајанових ратова у Дакији 107 године, дачка опасност је уклоњена. А Панонија је подељена на Горњу Панонију на западу (SUPERIOR) и Доњу Панонију на истоку (INFEROR). Као легијски центри Горње Паноније издвајају се: Brigetio, Carnuntum и Vindobona, а у Доњој Панонији, Aquincum. На тлу данашњег Срема војници панонских легија биће заједно са помоћним римским трупама стационирани у неколико мањих утврђења, која су надгледала Дунавску границу.
Дунав је постао поуздан бедем и један од најважнијих дамара моћне империје.
Изградња саобраћајница била је приоритет над свим осталим римским подухватима. Већ у време првих римских царева Октавијана Августа (Gaius Julius Caesar Octavianus Augustus) и Тиберија (Tiberius Iulius Caesar) настаје пут који је пратио долину реке Саве, то је био наставак важне магистрале која је од Аквилије на северозападу Италије преко Сицилије и Сирмијума водио ка Сингидунуму на ушћу Саве у Дунав а затим даље према истоку. Други важан пут водио је од запада преко Птуја и Осјека и Винковаца према Сирмујуму, данашњој Сремској Митровици. Од Сирмијума ка северу водио је регионални пут према Баноштору, некада важној дунавској луци Банонији. На чувеној Пеутингеровој (Konrad Peutinger) табли у изобличеном земљопису насталом под призмом античког картографа прецизно су обележени правци путева са рекама, планинама и најважнијим античким насељима, али и најмањим успутним станицама између њих. На овој древној карти уписано је дуж пута од Сирмиума ка западу неколико станица (масија и мутација).
Археолошким испитивањима која су пратила изградњу аутопута кроз Срем, делимично су откривени делови римског пута. Недалеко од Руме истражена је траса пута са каменом сопструкцијом ширине 7 метара до 7,5 метара, што одговара уобичајним димензијама главних путних праваца са два колосека. О пружању ових саобраћајница сведоче сачувани римски миљокази (камени споменици којима је дуж пута обележавано растојање у миљама).
И поред освајања највећег дела Панонског простора већ крајем старе ере, претварање нових територија у римску провинцију текло је веома споро. За разлику од Медитерана где су Римљани затекли развијена урбана насеља, у Панонији градови нису постојали. Печење опека, креча и рад каменолома нису били познати староседеоцима Паноније, а без тог основног грађевинског материјала није могло бити ни водовода, купатила, толаета, канализационог система као ни стамбених и јавних објеката.
Недостајало је готово све на шта је чак и просечан становник Италије био навикао. Досељеници су морали да подносе веома сурове климатске услове, релативно дуге снежне зиме са јаким ветровима као и жарка спарна лета са много нездравих испарења из бара и ритова са ројевима несносних комараца који су преносили смртоносну заразу.
Насељавање римских грађана у новоосвојеним провинцијама био је један од најпоузданијих начина да се оснују први градови и успостави римски начин живота, али на тлу Паноније то није био лак задатак. Касије Дион (Cassius Dio), римски писац који је као царски намесник живео у Панонији крајем II века сведочи да је то земља сиромашна и дивља, у њој људи не знају за вино и уље, већ уместо вина пију неку врсту пива које зову Сабаја. Извесно је да се већини римских грађана није журило да се досели у Панонију, док неки од њих међутим нису имали много избора. Били су то Римски војници стационирани у логорима подигнутим дуж Дунава. На око сто римских миља дугачкој линији Дунавског лимеса, као и у утврђењима данашњег Срема био је распоређен већи број легијских одреда и помоћних трупа, aуксилија. Према неким прорачунима на овом тлу боравило је у II и III веку око трихиљадепетсто римских војника, да бу у IV веку он порастао на читавих девет хиљада.
Припадницима римске војске није био дозвољен брак и заснивање породице. Овај закон који је донет у време владавине Октавијана Августа (Gaius Julius Caesar Octavianus Augustus) како би се римска војска дисциплиновала, био је на снази више од двеста година. Римски војници добијали су право на Justum Matrimonium, законити брак и закониту децу тек након двадесет година службе, дугим речима тек по изласку из војске. Упркос званичним ограничењима везе римских војника са локалним женама ипак су постојале и то неретко у свакодневном животу. Било је уобичајено да војник након службе ожени жену са којом има већ одраслу децу, о томе између осталог сведоче и имена супружника наведених на надгробним споменицима. Уз војне логоре постепено су се формирала насеља занатлија, трговаца и гостионичара. Најстарији град на овим просторима је древни Sirmium, данашња Сремска Митровица. Он је настао на Сави, важној речној саобраћајници и месту које представља природну раскрсницу важних копнених путева од севера и запада према истоку. Најстарије римско насеље са почетка I века није се много разликовало од староседелачких келтских или панонских насеља, утврђених заштитним рововима, земљаним насипом и палисадама од коља. Куће су биле једноставне и лаке конструкције од дрвећа, прућа и блата. Од домородачких насеља предримске епохе ове куће најстаријег римског Сирмијума разликовале су се само по увозној керамици, лампама, стаклу, новцу или другим римским производима.
Тек крајем I и почетком II века, Сирмијум добија грађевине од чврстог материјала које су имале одлике римске архитектуре. Радом најпре војних а потом и приватних циглана обезбеђена је опека коришћена за зидове, подове и кровове. Керамичке цеви користиле су се за довод воде као и за грејање топлих купатила системом хипокауста, односно подног грејања. Војне циглане почеле су прве са радом, најпре за сопствене потребе а потом и за ширу употребу. На опекама израђеним у овим војним филинама често се налазе утиснути печати легија, ала и кохорти чији су припадници учествовали у производњи. Савске и Дунавске обале у Срему нудиле су обиље квалитетне глине и густе храстове шуме, неопходно гориво за рад циглана.
Бродовима војне флоте грађевински материјал је могао бити лако транспортован, па тако у Сирмијуму затичемо и опеке са печатима војних јединица чији су логори били у другим местима у Панонији или чак у другим подунавским провинцијама. Транспортом камена из Мајдена, суседних или удаљених провинција као и организацијом локалних фрушкогорских каменолома обезбеђен је стални прилив сировина за изградњу или финије каменорезачке послове.
Пољопривредна добра, нека врста античких салаша констатована су на неколико места у Срему. Ова имања налазила су се у околини већих насеља или утврђења, носили су назив вила Рустика. За разлику од виле Урбане која је подизана у самом граду код резиденција богатих грађана, виле Рустике у Панонији обично су биле царски поседи или имања богатих појединаца, и ветерана. Један од боље истражених је комплекс виле Рустике на локалитету Врање, код Хртковаца, која је настала у III веку на остаcима сеоског насеља из I и II века. Овде је откривен већи грађевински комплекс, оргађен околним зидом и састављен од економског дела са складиштима, радионицама и пећима као и солидније грађеног резиденцијалног блока у коме је живео власник виле.
Трагови канала за подно и зидно грејање сведоче о развијеној стамбеној култури а многобројни налази о условима и начину живота. Посебно интересантне податке пружила су археолошкозоолошка истраживања животињских костију. Развој градова у Панонији није био могућ без организованог снабдевања водом, која је била и остала насушна потреба градског становништва. Вода за пиће, јавна градска купатила, фонтана, вода за испирање тоалета, остаци римског водовода који је снабдевао Сирмијум питком водом са удаљених фрушкогорских извора били су очувани све до почетка XX века. Римски аквадукт чинили су надземни ступци који су носили водоводни канал до северног улаза у Сирмијум као и подземни канал који је пратио пад терена од јужних падина Фрушке Горе према Сави.
Археолошка истраживања Сирмијума и неколицине других локалитета у Срему пружила су велик број значајних открића која указују на развијену материјалну културу. Дугогодишњим истраживањима установљено је пружање градских бедема и главних саобраћајница које се секу под правим углом чинећи заједно са осталим улицама урбани растер испуњен блоком стамбених зграда, занатлијских четврти, трагова са базиликама, храмовима и другим јавним грађевинама. Једна од карактеристичних градских зона је трговачка четврт на данашњем Житном тргу, овде су очувани остаци једне од градских улица са канализационом мрежом и портицима који су наткривљивали улазе у продавнице и занатске радње са магацинима и помоћним просторијама у позадини.
Развијено уметничко и занатско стваралаштво забележено је у виду зидних фресака и подних мозаика, зидне слике украшавале су најлуксузније грађевине у Сирмијуму.
Фрескосликарство се као украс јавља од III и током IV века унутар појединих зиданих гробница у Сирмијуму, Бешки и Чалми. Мозаици из Сирмијума спадају међу најквалитетније радове мозаичке уметности за које су били ангажовани мајстори из различитих радионица. Свакако овако скупоцен украс сачињен најчешће од геометријских мотива извођен је искључиво на подовима вила најбогатијих појединаца или значајним јавним грађевинама попут Царске палате. Некада се једни изнад других јављају мозаички подови различитих епоха што сведочи о континуитету коришћења појединих простора и високим животним и уметничким стандардима.
Налази античких скулптура од увозног мермера, других врста камена и бронзе показују различита божанства Грчког односно Римског пантеона међу којима се посебно истичу статуе Венере, Аполона и Меркура.
Шест столећа римског присуства у Панонији оставили су неизбрисив печат у изгледу равнице и животу њених становника. Из некадашњег блата и мочвара никли су велелепни градови попут Басијана и Сирмијума. Остаци њихових бедема, тргова, хиподрома и раскошних палата потврђују хвалоспеве савременика о некадашњој слави и богатству. Вино, уље, маслине и зачини, скупоцени мириси стизали су из најудаљенијих кутака империје заједно са луксузним посудама од стакла, керамике и метала. Трговци, војници, пекари, гостионичари плаћали су се римским денарима, јединственом монетом царевине, која се пружала од Антартика до Еуфрата. Земунице и трошне колебе панонских староседелаца уступиће место римским вилама, купатилима и храмовима грађеним од опеке и камена. Тамо где су некада били прашњави подови од набоја и зидови од прућа и блата засијаће шарени универзум римских мозаика и фресака. Припадници староседелачких племена бунтовни Панонци, Илири и Келти од чијег је изгледа и бојног поклича Рим стрепео почетком прошлог Миленијума прихватиће постепено римске законе, мере и богове, подрезаће косе и браде и окренуће тоге, калаће се кроз суров , неправедан и насилан војнички живот. Неки од ових синова равнице успели су храброшћу и врлином да досегну бесмртну славу царског пурпура. Величанствени трагови владавине ових царева и данас трају. Налазимо их у моћним капијама и бедемима Рима, у гиганстским царским термама Милана али и овде, недалеко, на дохват руке. Под темељима наших кућа, под улицама варошица и села, у баштама, виноградима и њивама, свуда су трагови панонских императора, ратника и градитеља, сведоци славне прошлости римске империје.