Mobil Delvac Synthetic ATF is a fully synthetic fluid recommended by Allison Transmission, Inc., approved against the Allison TES-295 specification. The fluid is designed to meet the demanding requirements of modern, heavy duty automatic transmissions. The synthetic base oil composition enables excellent performance even in some of the harshest of operating conditions. It offers outstanding gear shifting and power transfer performance versus conventional ATF fluids, the inherently high viscosity index and stability of Mobil Delvac Synthetic ATF protects against thermal breakdown at high operating temperatures, while still providing outstanding performance at sub-zero temperatures. Mobil Delvac Synthetic ATF advanced technology has demonstrated extended drain, long term friction retention, and low temperature capability. Further, it improves overall transmission durability and cleanliness.
Као основна сировина за производњу “СРЕМСКОГ КУЛЕНА” користи се свињско месо прве категорије и чврсто масно ткиво добијено клањем животиња узгојених на подручју Срема. Околности, нова времена и потребе довеле су до тога да аухтотону свињу ових простора “Мангулицу” замене високо селекционисане, меснате расе свиња. Тако се данас за производњу меса намењеног изради “СРЕМСКОГ КУЛЕНА” користе искључиво обележена, здрава и зрела женска грла или кастрати (уредни), старости 12 и више месеци. Када је у питању расни састав, најзаступљенији су Ландрас, Јокшир и њихови хибриди (мелези), а за производњу кулена може се користити и месо добијено клањем грла Дурока, Мангулице и Фајферице. Произвођачи традиционалног “СРЕМСКОГ КУЛЕНА” квалитет свиња процењују искуствено, на основу изгледа, а као што је већ речено, најчешће су у питању велике беле свиње које поседују следеће особине: дугачак труп, широка леђа, добро развијени и заобљени бутови и плећке, ретка и фина чекиња беле боје.
СЛ. 1. Раса свиња “Ландрас”
Узгој свиња се најчешће одвија у интензивном тову, затвореног типа (обори), а основни састојци хране за свиње (кукуруз, сојина сачма, луцерка, пшеница) потичу са подручја Срема и врло често их узгајивачи сами производе за своје потребе. Премикс се додаје у малим количинама (до 5% дневно у зависности од садржаја потребних витамина и минерала).
Месо намењено изради “СРЕМСКОГ КУЛЕНА” мора бити нормалног квалитета, односно 24 ч post mortem, након хлађења треба да је карактеристичне црвене боје, мириса, грађе, конзистенције и влажности. Такође, са аспекта садржаја масног и везивног ткива, месо мора испуњавати захтеве прописа који уређују ову област (тренутно важећи правилник) за месо прве категорије, под којим се подразумева месо бутова, слабина и леђа, као и других делова трупа очишћених од масног и везивног ткива, већих крвних судова и лимфних чворова.
Узгој свиња за прераду
Остале сировине које се додају током производње су кухињска со и црвена љута зачинска паприка. Сваки од додатака мора да испуњава одређене захтеве квалитета прописане одговарајућим Правилницима како би био употребљен за израду ове кобасице.
Љута паприка
У производњи “СРЕМСКОГ КУЛЕНА”, црвена љута зачинска паприка, са подручја Срема, се користи у две различите форме. Наиме, већина произвођача приликом израде надева за кулен користи црвену љуту зачинску паприку у облику сувог праха. Овај начин употребе паприке је у произвођачкој пракси прихваћен као бржи и једноставнији. Међутим, неки од произвођача, који најчешће узгајају паприку за своје потребе, су задржали стари начин употребе паприке у облику каше (соса). Паприка намењена производњи кулена се припрема тако што се зрели плодови пребирају како би се одстранили оштећени и измењени комади, те се перу и нижу у венце ради сушења. Током процеса производње кулена осушени плодови паприке се скидају са венца, те се одваја петељка и семена ложа. Затим се кувају у врелој води и мељу на машини за млевење меса са плочом промера отвора од 3 до 4 мм. Тако добијена каша се потом пропушта кроз ситно сито како би се одвојиле семенке паприке. Добијена каша садржи велику количину воде па се у доста високом проценту меша са уситњеном масом уситњеног мишићног и масног ткива.
ПРИПРЕМА ОСНОВНЕ СИРОВИНЕ
После расецања свињских полутки на основне делове, добро охлађена мускулатура бута, слабина, леђа и плећке одваја се од костију (одкошћава) и детаљно чисти од масног и грубљег везивног ткива. Као што је већ напоменуто за производњу “СРЕМСКОГ КУЛЕНА” користи се свињско месо прве категорије, нормалних својстава и чврсто масно ткиво, које мора бити беле боје и без оксидативних промена (ужеглости). Изабрани комади меса и чврстог масног ткива се секу на мање делове како би се припремили за операцију уситњавања.
Количине основних сировина (месо, чврсто масно ткиво) се одређују тако да састав уситњене масе (надева) приближно чине:
– свињско месо прве категорије 95%
– чврсто масно ткиво 5%
Иначе, процес производње “СРЕМСКОГ КУЛЕНА”, траје око 65 дана и током овог периода губитак масе овог производа, у односу на сирови, износи 45%.
Уситњавање
Припремљено мишићно и чврсто масно ткиво се уситњава до постизања гранулације од Ø = 8 – 10 мм.
Дозирање додатака
На укупну масу уситњеног мишићног и масног ткива додаје се кухињска со и црвена љута зачинска паприка у следећим количинама:
– Кухињска со 2,2 – 2,5 %
– Црвена љута зачинска паприка:
– каша (сос) ,5 – 3,5 % или
– прах 1,0 – 1,8 %.
Мешање
Када су сви састојци у одговарајућим количинама додати у масу уситњеног мишићног и масног ткива започиње поступак мешања (ручно или машински), који траје до постизања хомогене масе.
Пуњење и плетење канапа
Добро измешана маса надева за кулен пуни се у предходно пажљиво очишћена, опрана и усољена свињска слепа црева (“кате”), која се непосредно пр пуњења око 10 минута одсољавају у млакој води. Дужина и промер напуњених кобасица (кулена) може значајно да варира обзиром да је у питању природни омотач чива величина зависи од величине и старости свиње од које потиче. Маса свежег кулена се најчешће креће у распону од 1200г до 2000г, а око већих комада се традиционално плете канап и формира својеврсна мрежа како би се спречило пуцање омотача и отпадање кулена приликом димљења.
Цеђење
Након завршеног процеса пуњења и везивања, формиране кобасице се слажу на штапове тако да се међусобно не додирују, те се остављају у хладној просторији од 24 до 72ч, ради цеђења како би се омотач делимично осушио пре почетка процеса димљења.
Димљење
Процес димљења “СРЕМСКОГ КУЛЕНА” најчешће траје од 7 до 10 дана ( 7 до 10 дана х 12 ч, углавном ноћу, када су температуре око 0 °C или ниже). Међутим, обзиром да је у питању традиционални начин димљења, у просторијама где параметри ваздуха (температура и релативна влажност) у великој мери зависе од спољашњих временских услова, овај процес може бити продужен услед неповољних услова и прављења већих пауза између периода са димом. Произвођачи традиционалног “СРЕМСКОГ КУЛЕНА” искуствено, на основу боје омотача, оцењују када је процес димљења завршен. За добијање дима користи се суво дрво букве, вишње или шљиве углавном пореклом са Фрушке Горе али и из других делова Срема. Дим се производи на традиционалан начин, сагоревањем дрвета у отвореном ложишту, без отвореног пламена. Кулен се качи на всину од најмање 2 метра, а ложиште не сме да буде директно испод како би се избегло његово прегревање (печење). Такође, током читавог периода димљења веома је значајно да температура буде релативно ниска ради спречавања сувише брзог сушења површинског дела кобасице, односно формирање сувог руба или тзв. прстена испод омотача, који би успорио или чак онемогућио даље сушење унутрашњости кобасице.
Сушење и зрење
Након процеса димљења кобасице се преносе у хладну просторију са струјањем ваздуха ради даљег сушења до постизања жељене влаге у кобасици (<35%) и зрења.
Чување и складиштење
Током чувања и складиштења “СРЕМСКОГ КУЛЕНА” потребно је онемогућити даље сушење паковањем у вакум или модификовану атмосферу или га свести на најмању могућу меру одговарајућим подешавањем параметара ваздуха у просторији за складиштење.
У погледу важнијих обележја (својстава) квалитета која “СРЕМСКИ КУЛЕН” мора да задовољи, односно у погледу техничко – технолошких услова који треба да омогуће формирање одређених и специфичних својстава квалитета овог производа, издвајамо следеће:
а) Изглед и маса готовог производа
Кулен напуњен у свињско слепо црево (“ката”) је елипсастог облика, а маса готовог производа у значајном мери може да варира у зависности од величине овог природног омотача, али никада није мања од 700 грама. Омотач је сув, чист, непромашћен и добро прилеже уз надев. На површини кобасице нису уочљива значајна оштећења, мрље и дисколорације, а местимично могу бити присутне колоније белих плесни. Боја је наранџасто-смеђа до црвенкасто-смеђа. Кобасица је са обе стране подвезана канапом, а око већих комада може бити уплетена мрежа. При додиру кобасица у омотачу је тврде конзистенције.
б) Изглед и састав пресека
Пресек се састоји од грубо уситњеног свињског мишићног и у мањем обиму чврстог масног ткива. Састојци су истог степена уситњености (од 8 до 10 мм), добро повезани и равномерно распоређени у мозаик. На пресеку нема уочљивих рупица и шупљина нити већих остатака везивног ткива. Такође, на површини пресека могу бити уочени комадићу љуте зачинске паприке уколико је при производњи коришћена каша (сос) паприке. Кобасица се добро нарезује на танке листиће без испадања састојака.
ц) Боја пресека
Комадићи мишићног ткива треба да су уједначене, стабилне тамно-црвене, а масног ткива беле боје, могуће и са слабо израженим тамнијим рубом (од паприке). Боја на пресеку је равномерна, без свих дисколорација у цнтру али уз могућност постојања нешто тамнијег периферног руба.
д) Мирис и укус
Мирис је пријатан на дим, ферментисано (зрело) свињско месо и паприку. Без присуства страног и непријатног мириса. Укус је специфичан, пријатан, пикантно љут, не превише слан и кисео. Без присуства сраног и непријатног укуса.
е) Својства текстуре
Комадићи “СРЕМСКОГ КУЛЕНА” су при жвакању тврде текстуре, сочни и могу се у потпуности и без већег напора припремити до облика спремног за гутање.
Трајан Деције –Imperator Caesar Gaius Messius Quintus Traianus Decius Augustus (у даљем тексту “Удружење”) представља удруживање малих и средњих произвођача и предузећа, које обезбеђује бригу о њима. Чланови могу да задрже своје предности, али удруженим снагама заједно имаће више ресурса, учиће једни од других и савладаће професионалне бизнис вештине.
Повезивање образовања, науке и производње је неопходан услов привредног развоја. Подстицање иновативних процеса, освајање нових технологија, отварање нових радних места, изласка на нова тржишта нема без подршке институција. А модел који заговара модерна економија ради ефикасног повећања конкурентности предузећа и који је широко прихваћен у развијеним земљама, јесте свакако модел удруживања у КЛАСТЕРЕ.
Удружење је скуп географски блиских предузећа, специјализованих добављача, давалаца услуга сродних индустрија и са њима потребних установа које су неопходне да би удружење уопште било формирано. То су универзитети, развојне агенције, локална самоуправа и удружења која се надмећу али и сарађују. Трајан Деције је облик удруживања који помаже да се тржишта чланова удружења прошире, да се повећа продуктивност, стимулише учење и побољша дугорочна позиција на тржишту. Удружење повезују заједнички интереси и потребе на подручју набавке, продаје специјализованих услуга, радне снаге и других ресурса. Трајан Деције је значајан због тога што представља организацију оних који су спремни и способни за живот, оних који имају амбиција у односу на данашњицу или сутрашњицу. Јавни сектор је један од три кључна стуба развоја система организације, односно екосистема организације. Тако да само у синергији јавног сектора са привредним субјектима и образовним сектором можемо постићи развој малих и средњих предузећа, пораст нивоа конкурентности истих, пораст нивоа запослености као и нивоа инвестиција. Односно остваривање система одрживог економског привредног развоја, нарочито локалног привредног развоја.
Удружење своје чланице упућује у:
– ПРОСТОРНИ ПЛАН ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ – РЕГИОНАЛНИ ПРОСТОРНИ ПЛАН – ПРОСТОРНИ ПЛАН ПОСЕБНЕ НАМЕНЕ – УРБАНИСТИЧКЕ ПРОЈЕКТЕ
Такође их учи и показује начине:
– КАКО ЛАКШЕ ДОЋИ ДО НЕКИХ СРЕДСТАВА (ЕУ) – КАКО ЛАКШЕ НАСТУПИТИ НА ТРЖИШТУ – КАКО ПРЕВАЗИЋИ (АДМИНИСТРАТИВНЕ) ПРЕПРЕКЕ У ПОСЛОВАЊУ …
–>трећи принцип малих и микро предузећа
Концентрација и рад удружења „Трајан Деције“ би били усмерени на:
– АГРОИНДУСТРИЈУ – ОБНОВЉИВЕ ИЗВОРЕ ЕНЕРГИЈЕ – САОБРАЋАЈ – КУЛТУРУ – ЖИВОТНУ СРЕДИНУ – ОБРАЗОВАЊЕ – БЕЗБЕДНОСТ – САРАДЊА СА ДРУГИМ РЕГИОНАЛНИМ КЛАСТЕРИМА – УКЉУЧИВАЊЕ У РАЗНЕ ПРОЈЕКТЕ (ДУНАВСКИ РЕГИОН) – ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЛАСТЕРА НА ПРОМОТИВНИМ МЕСТИМА И САЈМОВИМА – ПРЕДСТАВЉАЊЕ МАЊИХ ФИРМИ КОЈЕ НЕМАЈУ МОГУЋНОСТ ДА СЕ ПОЈАВЕ НА РАЗНИМ СКУПОВИМА – ПОБОЉШАЊЕ ПРОДУКТИВНОСТИ И КОНКУРЕНТНОСТИ ПРЕДУЗЕЋА И ПРЕДУЗЕТНИКА – САРАДЊА СА НАУЧНО-ИСТРАЖИВАЧКИМ ОРГАНИЗАЦИЈАМА КОЈЕ ДИРЕКТНО УТИЧУ У РЕАЛИЗАЦИЈИ САМИХ ПРОЈЕКАТА
Овакав тип удружења има све важнију улогу у приступу иновацијама у пословању малих и средњих предузећа, могу бити кључни и стратешки чиниоци у циљу заједничког развоја привреде и позиционирања на страним тржиштима.
Практично, преко удружења постоји једна платформа која омогућава да српска предузећа имају приступ неким другим фондовима. Нама су као држави тренутно доступни само предприступни фондови који омогућавају земљи кандидату да се припреми за улазак у ЕУ. Али преко платформи као што су кластери, омогућава се да се уђе и у неке друге фондове и да се они користе. Али оно што је много важније то је успостављање пословних контаката и заједнички развој.
Удружење Трајан Деције тежи: – Умрежавању предузећа и компанија у Србији, и научно-истраживачких институција; – Промовисање својих чланица у иностранству – Промоција Срема и Србије као доброг места за инвестирање и долазак страних компанија које се налазе у агро сектору, – Учествовање на разним бизнис митинзима где би се представљале своје чланице – Учествовање на сајмовима – Организовање тренинга и обука за своје чланице истраживању онога што стварно имамо од аграра у Срему – Истраживање и представљање шта то научно-истраживачке и развојне институције у Србији могу да понуде пољопривредној индустрији – Умрежавање са банкама и писање прихватљивих бизнис планова за банке – Трансвер знања и технологија из других развијених земаља ка Србији – Истраживање тржишта – Стварање могућности за одрживо запослење побољшавањем продуктивности и приступа тржишту за мале и средње произвођаче и др.
Удружење „Трајан Деције“ за циљ има умрежавање са кластерима из Босне, Хрватске, Македоније и Словеније и потписивање спорозума о сарадњи који подразумева заједничке наступе на трећим тржиштима али и на сајмовима.
Чланови удружења би требали бити: – примарни произвођачи – прерађивачи – трговци – дистрибутери производа – удружења – научне институције – локална пољопривредна газдинства – задруге – микро и мала предузећа – предузетничке радње и пословна удружења у Срему која раде у областима пољопривреде, откупа, складиштења, прераде, дистрибуције и извоза пољопривредних производа, као и еко и етно туризма.
Један од циљева је да се представници малих породичних газдинстава подстакну на размишљање о предузетништву и о вишем степену производње, о удруживању својих потреба и захтева према привреди и доносиоцима одлука.
Трајан Деције јесте једна нова развојна шанса за пољопривредне произвођаче која има за циљ да подигне капацитете наших пољопривредних произвођача, да им помогне у оквиру производње, прераде и пласмана.
Удружење би требао да омогући пољопривредним произвођачима да брендирају своје производе. Да заједничким удруживањем са осталим општинама имају количину за један озбиљан наступ на тржишту. Оно има за циљ да подигне капацитете наших пољопривредних произвођача, да им помогне у оквиру производње, прераде и пласмана.
Како је свима добро познато да је рурални простор све траженији за одмор и место за одлазак од свакодневног ужурбаног начина живота и градске буке,села нису више само места пољопривредне производње већ и места потрошње.
Ово пружа посебну могућност поготову младима на селу да могу остварити додатни приход а тиме и дугорочну сигурност у свом еколошки здравом простору пружањем туристичких услуга односно развојем сеоског туризма. Нагласак се ставља на младе чланове породичних газдинстава, јер је сеоски туризам специфична делатност која захтева висок однос домаћина са гостом, доста ангажованог времена, познавање страних језика и друго. Сеоским туризмом на газдинству осим повећања прихода саме пољопривредне производње, повећава се производња традиционалних производа, ствара се потреба за очувањем и уређењем старих сеоских кућа, воденица, очувањем старих заната као и опште културе и традиције нашег села.
Сеоски или рурални туризам представља врсту туризма која обухвата смештај и активности на селу. Важан део сеоског туризма су обичаји, традиција, домаћа јела и производи из домаће радиности. Циљ је промовисање живота на селу, локалних произвођача и вредности. У оквиру сеоског туризма долази до развоја угоститељства, производње и трговине у руралним крајевима.
Храна са традиционалним карактеристикама јесте храна која је историјски препозната као традиционални производ или je произведена према техничким спецификацијама на традиционалан начин или према традиционалним методама производње, или је заштићена као традиционална храна националним или другим прописом. Традиционални производи представљају део традиције и националног идентитета, односно оно по чему су један народ и држава, или њен део, препознатљиви у земљи и свету. Идентитет производа са географским пореклом, као производа чије се особине разликују у зависности од места порекла, представља јединствену комбинацију локалних природних ресурса (земљиште, микроклима, различите расе животиња и врсте/сорте биља), услова производње (објекти и материјали, употреба традиционалне опреме и алата за рад и др.), као и културолошког наслеђа (традиција, знање и вештине које се преносе са колена на колено) на одређеној територији.
Међународне границе српског и хрватског дела Срема нацртао је 1945. године Милован Ђилас, по демографским критеријумима. Границе су сличне унутрашњним границама Краљевине Југославије (1929–1939).
Шта се некада подразумевало под Сремом
Срем је назван по римском граду Сирмијуму (данашњој Сремској Митровици) па је првобитно под овим називом подразумевана само област са обе стране реке која је гравитирала овом граду. Због тога је и краљ Драгутин, и ако је владао само облашћу јужно од Саве био „Сремски краљ“. Област северно од Саве око Сремске Митровице је Срем у најужем смислу речи а тај назив се код тамошњег живља задржао до недавно па се увек разликовао од „планине“ тј. Фрушке горе.
У срењовековнојУгарској држави Сремску жупанију чинио је само источни део данашњег Срема са западном границом која се протезала између Лаћарка и Сусека.
Почетком 18. века поново су оформљене угарске жупаније али за разлику од званичне територијалне поделе Срби Сремом нису сматрали Жупању и винковачки котар у којима су већину становиништва чинили католици (област је у простом говору звана „Шокадија“), али су зато у Срем убрајали Осечко поље на којем је лежало тзв. Даљско добро које је било део Вировитичке жупаније.
Сирмијум је првобитно био илирски град, а освојили су га Римљани у првом веку пре нове ере. Противећи се римској власти, илирска племена су подигла велики устанак 6. године нове ере. Вође овог устанка били су Батон и Пинес.
Сремска краљевина Стефана Драгутина са северним границама на Дунаву и Сави (према мишљењу већине историчара).
СРЕМСКА КРАЉЕВИНА СТЕФАНА ДРАГУТИНА
Сремска краљевина Стефана Драгутина са данашњим Сремом у свом саставу (према историчару Станоју Станојевићу).
У 6. веку је на територији Срема постојала византијска покрајина Панонија, чији је главни град био Сирмијум. У 11. веку, на територији Срема је владао Сермон, вазал цара Самуила. Сермон је ковао своје златнике на подручју данашње Сремске Митровице. Пошто је Самуилово царство поражено од Византије, Сермон бива ухваћен и убијен, јер се није хтео покорити новој власти. Византинци су на територији Срема формирали покрајину, названу тема Сирмијум.
Између 1282. и 1316. године, српски краљ Стефан Драгутин је владао Сремском краљевином, која је обухватала Мачву, Усору и Соли. Драгутинова резиденција се налазила у граду Дебрцу у Мачви (између Београда и Шапца). У то време, именом Срем су називане две територије: Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва). Драгутинова Сремска краљевина је у ствари обухватала Доњи Срем. Неки историјски извори говоре да је Стефан Драгутин такође владао и Горњим Сремом и Славонијом, али други извори помињу другог локалног владара, који је владао Горњим Сремом. Име овог владара је било Угрин Чак, а резиденција му се налазила у граду Илоку. Стефан Драгутин је умро 1316. године, а после његове смрти, Сремском краљевином је владао његов син, краљ Владислав II (1316–1325), док је Угрин Чак умро 1311. године.
Сремско војводство Радослава Челника (1527-1530 г.)
Од 1527. до 1530. године Сремом је као турски вазал управљао српски војвода Радослав Челник. Пошто је раскинуо савез са Турцима и прешао Хабсбурзима, Челник је 1530. године напустио Срем и отишао на хабсбуршку територију, што је био крај његовог Сремског војводства. Током турске владавине, на територији Срема је постојао Сремски санџак, а после успостављања аустријске власти, Срем је укључен у састав Војне границе, а касније је формирана Сремска жупанија (1745. године).
Срем
Угарска жупанија Срем
Између 1849. и 1860. године, Срем је био део аустријске покрајине назване Војводство Србија и Тамишки Банат, са седиштем у Темишвару. Ова покрајина је укинута 1860. године и поново је успостављена Сремска жупанија.
Године 1991. западни део Срема улази у састав међународно непризнатe Републике Српске Крајине. 1998. године та територија је на миран начин интегрисана у Хрватску.
Етничка структура
Србин војник у Срему 1742. године
Према попису становништва из 2002. године, српски део Срема има 790.697 становника (укључујући територије које припадају Београду). Већину чине Срби (84%). Веће националне мањине су Хрвати, Словаци, Русини и Мађари.
Према попису из 2001. године, у хрватском делу Срема већину чине Хрвати (78,27%). Затим следе Срби (15,45%) те мањи број Мађара, Русина, Словака и др.
Сва државна уређења, …, имају свој сопствени говор, као да је свако од њих живо биће: Jедан је говор демократије, други олигархије, а друкчији опет монархије; … а оно државно уређење, дакле, које говори својим сопственим језиком, подједнако боговима и људима, и сходно томе језику управља своје практично деловање, увек је берићетно и стабилно, али пропада ако покушава да имитира неко друго уређење. Платон, Пето писмо Заговорници глобализације савременог света тврде да је она без историјског преседана и да се у националним државама више не доносе кључне одлуке у вези с акумулацијом капитала, алокацијом ресурса, технолошким променама и расподели дохотка. Да ли то значи да национална стратегија развоја – која треба да обезбеди ефикасну и просперитетну привреду и праведну друштво – у контексту глобализације уопште није могућа? Еколошки ефекти несумњиво у све већој мери добијају трансгранични карактер. Информациона револуција начинила је националне границе порозним и релативизовала улогу државе. Медији данас „смањују” свет и претварају га у „глобално село”97. У постхладноратовском добу глобализација се намеће као догматско и мо нолитно вјерују које не трпи никакво опонирање. Она је пророчанство које се самоиспуњава (self-fulfilling prophecy). Ипак, ентузијазам глобализацијом, могло би се рећи, да је преинтересно, него помодно мотивисан: Холивуд, Мајкрософт и Сиенен не доминирају само у метасвету слика и информација; Они проповедају и јеванђеље глобализације. Ако слике владају сновима, снови управљају потрошњом и животним стиловима. И то дакако има своје границе 98. Протагонисти кибер револуције могу прогласити „крај географије” као што је Фукујама (Francis Fukuyama) прогласио „крај историје“, али стварност је од тога далеко. Глобализација је део мита, али и део реалности. Она је створила два света: виртуелни и реални. У реалном свету евидентни су процеси привредне глобализације, тачније: Транснационализације; с друге стране, чињеница је да се глобализује и њен пандан – сива економија злочина, трговине дрогом, итд. У ствари глобализација као „природни” процес снажења међународне поделе рада и није нов феномен – она траје већ вековима 99. Да глобализација није нова појава потврђује и студија унктад-а из 1994. у којој се износи да су показатељи релативног учешћа међународне трговине и кретања капитала у односу на светски производ и инвестиције од пре Првог светског рата (ако не и од пре) слични онима данас. Упркос експанзији светске трговине, транснационалних корпорација и финансијских токова, домаћа тржишта данас апсорбују 80% светске производње. Преко 90% акумулације капитала инвестиција у основна средства финансирано је из домаће штедње. Светски извоз не износи више од 20% светског бруто друштвеног производа (БдП), а инвестиције транснационалних компанија (тнк) и њихових филијала представља мање од 5% светских инвестиција у основна средства. Имајући у виду већ поменути „глобални парадокс” и с обзиром на то да се већина трансакција одвија унутар националних тржишта и да ресурсима највећим делом управљају домаћи (приватни и јавни) актери, привредни раст (и развој) у највећом мери зависи од националних стратегија. Национална стратегија развоја у контексту глобализације ипак је, дакле могућна 100, а не само пожељна, иако међународним економским поретком управљају одлуке мање групе развијених земаља (и/или топ менаџмент транснационалних/глобалних корпорација). Земље („другoг“ и) трећег света играју епизодну улогу и могућности њиховог утицаја веома су ограничене. У последњих 500 година нема земље која је постигла висок ниво друштвеног и економског развоја следећи пут зависности и подређивања екстерним снагама. Народи који желе да своју судбину држе у својим рукама – бројчано велики или мали, богати или сиромашни – труде се да дефинишу стратегију свог раз воја која ће им омогућити да у мери колико је то реално могуће буду субјекти, а не пуки објекти историјских збивања 101. У том погледу, као што је већ речено, незаобилазна је улога државе.97 В. прилог Слободана Рељића у овом Зборнику. 98 О трендизму в. одељак ендизам у овом раду. 99 „Проблем“ је у томе што су и други (БРикС, next 11,…) преузели (агресивне) методе глобализације, на чију ексклузивност претендују они којих су их се први „сетили“. 100 В. [ковач 2003].Стратегија интегрисање у свет: предмодерна, модерна, постмодернаНаше актуелно интегрисање у свет не може се разумети изван крупних историјских збивања у двадесетом веку која су знатно умањила биолошку снагу и ставило на бројна и тешка искушења духовну снагу српског народа102. У дефинисању наше стратегије развоја потребно је, дакле, ослонити се и на искуства из претходног периода. То не подразумева само извлачења поука из примене различитих стратегија (анти)развоја, него укључује и анализу за ово поднебље спeцифичних појава „дугог трајања“ (longue durée; фернан Бродел /Fernand Braudel/, 1902–1985) [Braudel 1949]. Треба такође имати на уму и то да се при решавању питања стратегије развоја плаћа и цена паразитског и конфликтног система друге Југославије, распада државе, рата, санкција, …. не сме се испустити из вида да се све ово дешава у време транзиције, тј. прелаза од нетржишног на тржишни механизам, од друштвене на приватну својину, од једнопартијског на вишестраначки систем, што само по себи пред ставља коренит (и скуп) економски, политички, социјални и културни преображај. Стални је притисак, споља и изнутра, да се симултано решавају проблеми и премодерне и модерне и постмодерне. То несумњиво погоршава стање, што не значи да нема излаза. Ако се мудро искористе најновија достигнућа (информатичке) технологије, организациона иновативност, предузетнички талент и уопште креативност, то може да се покаже и као компаративна предност развојних придошлица (latecomer-а). Питање интегрисања у свет није питање једне идеологије, а још мање једне странке, то је питање опстанка и модерног развоја. Оно се решава зато да би се из сталног ванредног стања најзад дошло у стање које омогућава нормалан материјални и духовни развој. У овом тренутку оно се јавља најпре као државно и политичко, а дугорочно посматрано оно је првенствено економско и културно питање. Не треба посебно истицати да је пре свега реч о производној култури као основној претпоставци развоја. Само ефикасан и богат развој омогућава укључивање у савремени свет чију судбину хтели не хтели делимо 103. Модернизација, при том, не значи пуко подражавање, а још мање маргинализацију неоколонијалног типа. Модерност која не пориче самосвојност – то је формула која одређује националну стратегију развоја. Еумоника (наука о добром друштву) учи да нема квалитетног и стабилног развоја без јаког, плуралног, друштва с аутономним сферама чији се развој вреднује тим сферама иманентним мерилима. И ако народ и његова елита желе да српско друштво буде „озбиљно и одговорно“ (с јасним и унапред утврђеним правилима понашања) онда то друштво треба и да крене у том правцу104. У сваком случају потребна је најпре сопствена интеграција и консолидација, па онда, према светским критеријумима, укључивање у шире окружење105. При свакој интернационализацији, тј. укључењу у свет, не треба сметнути с ума да (и) тамо беспоштедно владају интерес, моћ и принуда … О томе посебно може да сведочи овај део света, јер, као што то констатује Ендрју Нагорски [Nagorski 1992 ], „Балкан је кроз историју био шаховска табла за спољне силе. Међутим, живот је неправедан, рат је неправедан и нови светски поредак је неправедан. Нова Европа ће припадати онима који буду тријумфовали над свим тим неправдама и који не буду дозволили да њихови унутрашњи сукоби измакну контроли.” Наш је избор: или објект (колонија) или субјект, озбиљан чинилац који сам (уза сва дата објективна екстерна ограничења) одлучује о својој судбини и организовано се укључује у балканске, европске (првенствено медитеранске и дунавске) и светске развојне процесе (и пројекте!106).101 В. фусноту 108 на стр. 68. 102 „Вековима су Срби били приморани да се бори за сопствену егзистенцију на границама толиких струјања и страних инвазија. Повлачили су се у планине тражећи материјално прибежиште. Али истинско духовно прибежиште налази се у срцу које слуша глас сопственог идентитета усклађеног с позвањем у знаку провиђења.“ Ове речи би вероватно многи читаоци доживели као тумачење суштине српске историје. Њих је написао чех, кардинал Томаш Шпидлик (1919–2010), истакнути римокатолички богослов, један од главних западних специјалиста за православље [шпидлик2007:7]. После Великог рата (1919) двадесеттрогодишњи Милан кашанин, свестан високе цене опстанка коју су том рату Срби платили, у оптимистичком заносу, дефинише основе стратегије будућег развоја: „Ми смо у прошлости толико страдали, и нас данас има тако мало, да не смемо себи дозволити непотребно расипање националне снаге никад, и нигде, па ни у ситним стварима. Ако хоћемо да за наше непријатеље одиста нешто значимо, ми се не смемо, као деца, позивати само на своју душу, коју они нису способни да виде —иако је и велика и лепа —него и на нашу снагу, коју треба да им дамо осетити. Ми, који смо на граници Руса и Запада, између душе и ума, …, ми ћемо показати да се може помирити интелект с душом, …, и да је њихова уједињена снага највећа моћ што је дух човечји може имати. Ја верујем да је баш у том наше предодређење, и да ће нам наша снага увек бити толико јака да надвладамо нашу судбину.“ [кашанин 1919] на крају другог светског рата (1944) Милутин Миланковић, великан светске науке (добровољац у балканским ратовима, ратни заточеник у Првом светском рату) пише славном сликару Паји Јовановићу: „Сећам се нашег првог састанка и познанства у Скопљу, неколико дана иза кумановске битке (ок тобра 1912, прим. И. С.). то су била времена наше српске славе и ми смо имали срећу да видимо како се њено сунце рађа на обзорју. Онда смо гледали, одушевљено и са пуно поуздања убудућност. – а сада, после 32 године које од тог доба прохујаше, морамо се запитати да ли нам очински дом неће бити раскопан, а име и лице угашено? Сада дођосмо до тужног сазнања да смо ми само мали један народ боље рећи једно племе, окружено и угрожено свим својим суседима. Да ли ћемо моћи опстати као самосталан народу независној држави? Да ли ћемо бити способни да се политички, економски и културно одржимо као национална индивидуа? Размишљајући о томе, сада сам ипак јасно увидео да је у нашем потпуном расулу када су наши политичари упропастили оно што смо вековима стварали – прека потреба да спасавамо наш културни капитал. њега су створили наши велики синови. Они су показали до које су се висине уздигле способности наше расе (архаизам, пре другог светског рата уобичајен синоним за нацију, нап. ур.) они ће служити за углед и подстрек млађим нараштајима“… [Суботић 2009: 180–181] Стратегије развоја: замисли и остварења. 103 Андра Николић би рекао индустрија, а то би потврдио и драгутин Милутиновић (в. њихове радове у Прилозима). 104 у актуелној стварности на делу су супротне тенденције: негативна политизација, корпоративизација, свеопшта комерцијализација… 105 С обзиром на нашу „специфичну тежину” (учешће у светској производњи, трговини, научним дос тигнућима и техничким изумима), одмах, међутим, треба размишљати о таквим облицима регионалног повезивања као што су, на пример, различити флексибилни видови макрорегионалних (балканских) интеграција, функционална интеграција у европску унију (технички стандарди, ма гистралне саобраћајнице, дунав, посебно сада после завршетка изградње канала Рајна–Мајна–ду нав 1992. године). Стратешки ресурси (географски положај, вода као развојно кључни елементу 21. веку) захтеваће строго економско вредновање уз селективно учешће међународног капитала. Часлав Оцић.Нека општа запажања о стратегијама развоја Србије …you shall not go to Mecca, oh Nomad, the road you have followed leads to Turkestan.107 у последњих 14 година на централном државном нивоу донето је око 120 (што секторских што „проблемских“) стратегија. када је реч о том најновијем покушају реформских промена намеће се најпре нека концепцијска питања: да ли аутори (а најчешће и самоевалуатори!) тих стратегија третирају Србију као специфичан – или чак јединствен – случај 108 или за њих она представља пример који има општи(ји) значај 109. Ако је она посебна (до уникатности) – да ли је и концепт промена које стратегије желе да иницирају томе прилагођен, а ако је њен (развојни) проблем универзалног карактера, да ли (временски и просторно) универзални реформски рецепти (какви се углавном прописују110 у нашим стратегијама) дају у Србији (позитивне) резултате. Пажљиво читање стратегија изазива бројне асоцијације, понеку недоумицу, отвара питања, тражи додатна разјашњења … : Асоцијације: Пре свега, фасцинира снажна амбиција да се доситејевски пројект „недовршеног просветитељства“ коначно приведе крају у Србији. По детаљизму он асоцира на аcquis cоmmunautaire, а по нормативном ентузијазму и оптимизму на кардеља. Хибридни стил и језик стратешких докумената одражавају хибридни карактер садржаја иницираних промена: Оне су мешавина свеобухватних и коренитих резова и постепене изградње нових институција; при томе, утисак је да превладавају револуционарни (тачније: волунтаристички) у односу на реформистичке елементе. Основна недоумица гласи: Да није било временских и ресурсних ограничења, да је постојало јединство политичке воље, да је све што је планирано и написано, и да је скупштина донела све предложене законе – да ли би у Србији дошло до крупног реалног помака набоље? Другим речима, да ли је (на основу таквих стратегија) жељена револуционарна трансцеденција могућа. Питања: шта су циљеви реформе, како су хијерархизовани, која су расположива средства, какав је њихов однос према циљевима, које су фазе реформе, који трошкови и користи, како се они расподељују (ко су бенефактори, а ко плаћа рачун промена111), ко су главни актери (иницијатори) – елита (top–down тип реформе) или маса (down–top реформa), језик реформе и учешће у њеном остваривању, мала земља и економија обима, ограничења примене стратешких идеја – објективна (одређена историјим и географојом) и „субјективна“ (само/ наметнута, на пример, одрицање од суверенитета над делом територије; „раста нак с идентитетом“ [Čolović 2014], … ). 106 укључујући ту и пројекте израде стратегија које су рађене на захтев ЕУ и Светске банке; те стратегије су биле део процедуре прикључења Србије ЕУ; оне су биле (пред)услов за грантове, донације (из којих су финансиране и израде тих стратегија) и за одобравање средстава (кредита) из претприступних фондова. Занимљиво је да је тадашња експертска власт одбила израду опште стратегије привредног развоја (која би подразумевала и строжу контролу употребе одобрених средстава), а на којој је инсистирала Светска банка. Експерти су сматрали да су довољне три стратегије: „афричка“ – смањења сиромаштва, европска – прикључења еу и „зелена“ – одрживог развоја (у којој је одрживост сведена само на еколошку димензију, уз само узгредно помињање економске и социјалне димензије…). 107 у Меку нећеш ићи / о номаде, путем / којим си кренуо /у Туркестан ћеш стићи! (упозорење залуталом номаду у авганистанском селу где није постојао компас и где су обавештења о правом путу до Светог града пружали агенти и водичи запослени код локалних господара.) 108 а како други виде наше специфичности („изузетност“?!)? Јохан Галтунг у интервју за НИН дату време бомбардовања Србије: Зашто „Милосрдни анђео“ и НАТО толико уживају да нас понизе, да нам укидају струју и воду, руше фабрике, телевизије, … – Због западног дуализма. Ваша земља је као и наша хришћанска, прожета традицијом у којој се свет види као вечита борба добра и Зла. А Срби имају погрешно хришћанство (1054. године раскол цркава), погрешно писмо, били су под окупацијом погрешног народа (Отоманска империја уместо хабсбурга), у сваком случају, окренути су истоку, српска држава један је од стожера „комунистичких“ земаља; Србима се није допала аустријска анексија Босне и херцеговине 1908, стога меци у Сарајеву 28. јуна 1914; борили су се с нацистима по страшној цени у другом светском рату и потукли их, и, уза све то: Југославија је изгледала као Варшавски пакт, мала земља на северу (Словенија као балтичке земље), велика католичка земља (хрватска као Пољска), па Србија као Русија, православна/комунистичка, а муслимани по џеповима и на југу. Људски мозак функционише по систему препознавања шаблона: ратовати против Србије исто је што и ратовати против Русије, јер је то рат који нису добили пошто је хладни рат престао. [галтунг 1999: 14] (подвлачења Ч. О.)Концепт и контекстПромене у привредама и друштвима нису само насумичне, случајне, нити су искључиво последица свесне планске акције. Између ситуација које су последица крајње спонтаности и тоталног (историјског, социјалног, економског, политичког, …) инжењеринга, широк је спектар различитих типова привредних и друштвених стања, с обзиром на то да су привреда и друштво комплексни системи („амалгами“), које обликују – неједнаке по снази и структури – природне, социјалне и духовне снаге 112, у различитом временском и просторном контексту. Да би се објаснила и разумела резултанта деловања тих узајамно повезаних разнородних сила у неком временском пресеку није довољна само једна научна дисциплина, па макар то била и несумњиво важна – економска. Потребан је скуп научних теорија које су прецизно калибрисане у односу на проблем (предмет истраживања), али и међусобно. ту консистентност треба да обезбеди нека теорија „средњег нивоа“, опште теорије су ту готово бескорисне, а идеологије и да не помињемо. Разматрање и успешно решавање конкретних питања стратегије развоја, дакле, није могуће без јасног и консистентног полазног концепта и ван конкретног контекста. Претпоставке дефинисања стратегије су како познавање положаја (ограничења) земље тако и друштвених циљева. У одлучивању о ограничењима положаја може се поћи од неких од следећих принципа: а) принцип (дис)континуитета, односно везивања за постојеће versus ново ab ovo; б) принцип повратка на стара добра времена versus principle of no return; в) принцип поштовања међународних економских веза versus аутаркија; г) принцип негације искључења земље из међународних духовних комуникација versus културни изолационизам. У разматрању циљева основа вредновања може се конкретизовати на разне начине у зависности од владајућег система вредности. Донедавно су се у западном систему вредности као примарни политички циљеви дефинисали: 1. слобода, 2). правна држава, 3. демократија, 4. подржавање културне посебности и различитости, 5. моћ заједништва, 6. међународна солидарност; а као међуциљ: 7. трансформација растућег у стабилно становништво. као примарни економски циљеви обично су се од ређивали: 1. обезбеђење егзистенције, 2. благостање, 3. пуна запосленост, 4. социјално осигурање, 5. брига за слабе чланове друштва (односи се према 1–4 као супсидијарни циљ), 6. могућност образовања за све, 7. подршка поро дици, 8. заштита околине (овај циљ је пре свега у служби будућих поколења), 9) (п)одржавање неких привредних грана; а као међуциљеви: 10. стабилност нивоа цена и 11. равнотежа платног биланса113. Однедавно, с отпочињањем тзв. постлибералне и постдемократске ере (г. ј. Зиновјев) на Западу, односно с најновијим таласом тоталитаризма и демографског слома, систем циљева (и декларисаних, а још више недекларисаних) битно се променио114. *** Пред нашим очима „стари поредак“ се мрви (или је већ у развалинама) пред силом чија је основна особина ароганција (Ми правимо историју!) и цинизам (постмодернистички експеримент у деконструкцији). У све снажнијем процесу десуверенизација, тј. историјске десубјективизације, мали и немоћни постају објект („покусни кунићи“) „новог“ поретка… има ли још у том суморном светском пејзажу изгледа за различитост и разноликост, за универзална начела и правила, за опште вредности, за мале, слабе и сиромашне? Песимисти их не виде115, оптимистички озарена лица проповедају веру у светлу будућност. а реалисти? Они – сучу рукаве!109 треба одмах истаћи да овде није реч само о Србији. Она може да послужи као врло погодан пример анализе „пост-истичке ситуације“ у малој земљи коју карактеришу развојне асиметрије дугог трајања. 110 Ресавска школа, дакле, и даље ради пуном паром! 111 Бити за добру ствар добра је ствар бити за добру ствар, то је добро али питати да ли је ствар баш уистину добра и за кога је добра није баш добро. Ерих Фрид (Erich Fried), Песме без граница. 112 утисак је да у презентованим документима није учињен довољан напор да се идентификују снаге од посебног значаја за обликовању савремене структуре привреде и друштва Србије. Осим тога, даје се најчешће фактографија која се односи само на краћи исечак времена (неретко само на тренутак када се ради стратегија), при чему ни таква фактографија не пружа потпуну слику стања привре де и друштва. нема временских серија које би показивале трендове раста (пада) српске привреде у претходној деценији (или у дужем распону), као ни података о другим сличним транзиционим привредама, што затвара могућност посматрања Србије у компаративној перспективи. Уопште узев, одсуство потребне базе индикатора отежава или чак готово онемогућава емпиријску анализу. Стога је предмет овог излагања нужно сведен само на „квалитативна“ разматрања концепта и контекста промена.Могуће стратегије развоја Србије: немогућа мисија?А пре него засучу рукаве, било би пожељно да размисле о речима младог Милана Кашанина који у историјском тренутку по много чему сличном данашњем говорио језику (и суштини) стратешких пројеката (визија), методу рада, тадашњим (и данашњим?) навикама и заблудама: „да ли зато што смо Слoвени, или што смо јужњаци, или што нам је култура још млада — или и због једног, и другог, и трећег — тек, ми најрађе расправљамо велике проблеме, развијамо их у дуге разговоре и облачимо у звучне речи. Никад нам ништа доста није: од приповедача тражимо да су филозофи, од филозофа да су пророци, а од песника да су оснивачи нових религија. Незадовољни смо: непрестано зазивамо нове Мештровиће, Мештровиће у музици, у песништву, у сликарству, у естетици, у филозофији. Боже — молимо се сваки дан — дај нам генија, дај нам их да нас воде, да објаве свету ко смо и да нам рекне какви смо. И бринући се тако, са страхом, о раду будућих поколења, проклињемо своје претходнике и каменујемо своје савременике. До наивности се заљубљујемо у велике теорије, а свим бићем презиремо мали и ситни рад.
Aли, какогод те наше велике чежње сведоче да нам је душа витка и немирна, и узаврела од несазнане још снаге, фантазија наша безгранична у доброти и лудости, а наше амбиције благородне, поносне и лепе, оне нам исто тако сведоче и о том да наш интелект није баш особито чврст и прав, нити наша воља сигурна и јака. Јер има малих ствари без којих нема ни великих. Има малих ствари о којима треба говорити као и о великима. Безброј малих ствари чине темељ великој згради лепоте, истине и доброте. Ничега нема ни на небу ни у ваздуху; све је на земљи. Дух је змај; он високо лети у зраку, али конопац треба чврсто држати у рукама.“ Да ли је „мали и ситни рад“ претпоставка израде могуће велике (гранд, кровне) стратегије (опстанка и) развоја116 Србије? Рад свакако, рад који гута време, енергију и нерве, напоран и упоран, непризнат и незахвалан, неретко залудан (exercise in futility). Како треба да изгледа (оптимална) структура и динамика израде једне такве стратеголошке студије117? Предлог могућих тематских кругова (и њима дефинисаних појединачних стратегија) дат је у графикону 2. Природа је наглашено вишедимензионалан концепт: Може значити ‘мате ријални свет у целини а посебно средину (биљкe, животињe и земљиштe) на коју човек не утиче’118. У контексту развојне диференцијације природа се може дефинисати као природни закони (гравитација, зрачење, денудација, итд.) И њихови утицаји на земљину кору. Устварности све људске акције крећу се у оквиру природних закона, али овде (из разлога једноставности) инвентарисаћемо само она дејства која нису резултат људског делања али имају дубоке последице на развој, односно на друштвени живот. Такви чиниоци укључују геоморфологију, сезонске промене соларног зрачења, климу, тло (и стене), размештај (распоред) воде и земљишта. Чин и чињење у овој области уоквирују једнодимензионално време и тродимензионални простор као објективно дати чиниоци. Биос је део природе коме је иманентна способност раста и репродукције. Биос укључује све видове живота, од једноћелијских организама (бактерија, итд.) до људских бића. Биолошки ентитети обично су јасно разграничени у односу на спољњи свет, али имају отворе за уношење хране и екскрецију и облике мултиплих тела (симбиоза, пренаталност, итд.). Демос је подгрупа биоса, њега чине људска бића. Људска бића се посматрају као биолошки ентитети с рефлексивном свешћу 119 коју не поседује ни једна друга врста 120. Технос представља људску вештину удешавања (аранжирања) објеката и/или акција према унапред утврђеном време-простор обрасцу, што има неку сврху, најчешће проширење биолошког домашаја, односно повећање домета људских бића. Технички објекти и чинови су обично добро дефинисани и заокружени (прецизно раз граничени). Они често чине скуп објеката или чинова који су узајамно калибрирани. Привреда или тржишни систем (у капитализму као економском друштву121) начин је размене вредности између појединаца и група у циљу повећања благостања кроз растућу диверзификацију и специјализацију (поделу рада). И ако у начелу тржиште нема границе (његове границе су границе глобуса, отуда: глобализација, империјализам и колонијализам), на њега утичу трансакциони трошкови, трошкови окупације и фрикције повезане с великим раздаљинама. Регулација или систем владања је начин на који се простиру (шире) наредбе о понашању на целој територији (државе). Регулација може бити заснована на демократској структури моћи, тј. да је директно или индиректно подржава већина народа унутар дефинисаног подручја, али може да буде и утемељена и на употреби силе. Својина је регулативни систем који има за циљ утаначење права појединаца и организација (физичких и правних лица) у коришћењу објеката, земљишта и симбола. Својина и други облици приступа средствима (активи, капиталу, имовини) обично се врло строго дефинишу. Моћ је способност наметања жеље другим људима. Регулација се одређује (и црта границе) готово увек у односу на јасан територијални обухват, другим речима, она пушта корен и гнезди се у простору. Комуникација је ширење информација путем језика и симбола. Информације се посредују различитим каналима, неки имају структуру мреже, док су други веома зависни од трансмисије и рецепције (преноса и пријема) технологије. Култура је скуп правила насталих у групама или пренетих комуникацијом а који се тичу норми, веровања и понашања. Према овој (грубој) дефиницији она укључује друштвено понашање, религију и етику122. *** унутар граница које постављају природни закони, појединци и групе могу покушати да спроведу своје планове пожељног стања ствари у жељено време. Другим речима, они покушавају припремним мерама да постигну извесне локационе аранжмане. То стратешко планирање је мање или више формализована процедура за досезање жељеног циља, која укључује локациони аранжман у (једнодимензионалном) времену и тродимензионалном простору. При томе, (ако желе да буду успешни) стратези (појединци и групе, „ели та“) у планирању не могу а да не уваже значај интеракције, међузависности и узајамности, и, посебно, интереса123.113 у ЕУ контексту систем вредности дефинисан је прагматично: вредности су инструменталне и прописане копенхагеншким критеријумима. 114 В. [Rand 2962], [Fukuyama 2002], [Angelis 2007], [Буха 2007], [Choudhury 2007], [Kanton 2009], [McKinley 2007], [Мандзаридис 2011], [Sedlacek 2011], [Вест 2013]… 115 Jер, како општу судбину тумачи уајлдов (Oscar Wilde) ткач: „у рату, јаки од слабих праве робове, а у миру то чине богати од сиромашних“. а: „јагње је криво самим тим што је вук гладан“. 116 „Без копејке рубља не живи“, каже руска пословица, а „има ли твој метар центиметар?“, питају се Срби у далмацији. 117 један такав концепт дао је Бранко Крга; в. његов рад у овом Зборнику. За системски приступ идентификацији простора пожељних а могућих стратегија развоја Србије в. рад Властимира Матејића. такође в. радове Зорана Поповића, Бранислава Р. Симоновића и Радивоја Митровића у овом Збор нику. 118 Рудолф Kjелен (Rudolf Kjellen) је 1899. истакао да ‘природно’ може да има два значења: утемељен у природи, али – у пренесеном смислу – и изразито примерен (прикладан, адекватан). Речник Матице српске наводи да се реч ‘природно’ употребљава и у значењу ‘нормално’. у том речнику дата су у друга значења те речи. 119 О њиховом здрављу в. радове Бране димитријевића, Паје Момчилова и ђорђа јаковљевића у овом Зборнику. Те радове је могуће сврстати и у тематским круг култура. Они изванредно илуструју преплетеност развојних процеса и указују на тешкоће дисциплинарних разграничења и класифи кација. 120 Демографија је наука о људским бићима (становништву); За демографска питања в. рад Владимира Никитовића у овом Зборнику. Списак осталих научних дисциплина (и интер- и трансдисципли нарни приступа) омеђен поменутим тематским круговима биће дат на основу почетне расправе посвећене основним концепцијским и методолошким питањима израде стратегије/а. 121 у привредној историји човечанства поред тржишта и друге социјалне институције обављале су макроекономску функцију координације одлука микроекономских субјеката. В. у овом зборнику бројне радове посвећене економским питањима, односно стратегологији привредног (посебно индустријског) развоја. 122 В. радове триве инђића и Зорана аврамовића у овом Зборнику. 123 десет поменутих тематских области нису дисјунктни скупови, они се преклапају (имају заједнич ке подскупове), стога је прилично тешко дефинисати предмет истраживања „надлежних“ научних дисциплина. Није ништа лакше ни прецизирати (и класификовати) оне проблеме који немају своју „матичну“ дисциплину. такви су, на пример, наведене интеракције, међузависност и узајамност, и интереси. Довитљиви Гункл, поменут на почетку овог рада, и њима је доделио научне дисци плине, задуживши алелоаниологију да се као својим предметом истраживања бави интеракцијама (interactions), алелогију међузависношћу и узајамношћу (interdependences and reciprocities), а кедо логију интересима (interests) [http://ideonomy.mit.edu/division.html].
Име порекла је назив одређеног места, региона или, у ређим случајевима, земље, којим се обележава одређени пољопривредни, прехрамбени или други сличан производ. На пример, “Лесковачки домаћи ајвар”. Производ је ајвар, а “име његовог порекла” је “Лесковачки домаћи ајвар”.
Да би одређени производ могао да буде обележен именом порекла, потребно је да испуњава одређене услове. Узмимо опет као пример ајвар.
Да би одређени ајвар могао да буде обележен именом порекла “Лесковачки домаћи ајвар”, неопходно је да испуни одређене услове:
1)мора да потиче из Лесковца, односно из региона Лесковца.
2)његов квалитет или његове карактеристике морају битно или искључиво да буду последица те чињенице. Другим речима, “Лесковачки домаћи ајвар” дугује своје особине свом географском пореклу – природним факторима који тамо владају (паприци која се тамо гаји, макро и микро климатским условима који у том подручју постоје, итд.) или вештини, односно, посебним знањима или поступцима обраде људи који тамо живе и који га праве.
3)производња, прерада и припрема се у целини одвијају у региону Лесковца.
Да би одређени производ могао да буде означен именом порекла, потребно је да постоји јасна веза између његових особина и његовог географског порекла. Особине датог производа, морају да буду искључиво или битно условљене његовим географским пореклом. Поред тога, потребно је да се све његове производне фазе – припрема, прерада и производња – одвијају на датом географском подручју.
Географском ознаком се обележава роба пореклом са територије одређене земље, региона или локалитета, где се одређени квалитет, репутација или друге карактеристике робе суштински могу приписати њеном географском пореклу.На пример,географска ознака заштићена на територији Републике Србије је “Вода Врњци”, а односи се на робу: минерална вода, чије извориште је у Врњачкој бањи.Производња и/или прерада и/или припрема те робе мора да се одвија одређеном ограниченом подручју, у овом случају одвија се у Врњачкој бањи.
Да би одређена вода могла да буде обележена географском ознаком“Вода Врњци”, потребно је било да испуни одређене услове.
1)Мора да потиче са одређеног подручја, подручја Врњачке бање.
2)Њен квалитет, репутација и/или друге карактеристике приписују се њеном географском пореклу.
3)Најмање једна фаза у њеном производном процесу мора да се одвија на томгеографском подручју.
Ознакама географског порекла означавају се природни производи (вода, камен, итд.), пољопривредни (купус, бели лук, малина, итд.), прехрамбени производи (сир, кулен, кобасица, итд.), индустријски производи (пиво и сл.), производи домаће радиности (ћилим, вез, итд.) и услуге (чигота и сл).
Највећи број производа обележен ознакама географског порекла су пољопривредни и прехрамбени производи.
Ознака географског порекла може да буде, и најчешће јесте, значајно маркетиншко средство које овлашћеном кориснику гарантује предност у односу на конкуренцију на тржишту, поштогарантује контролисан и посебан квалитет производа и његово порекло.
Заштита ознаке географског порекла обједињава два различита поступка: поступак за установљење ознаке географског порекла и поступак за признање статуса овлашћеног корисника ознаке географског порекла.
Ако се пред Заводом за интелектуалну својину први пут установљава ознака географскog порекла, као потпуно ново право које до тада није било регистровано, заинтересовано лице ће покренути поступак за установљење ознаке географске порекла.
Ако је ознака географског порекла већ установљена, и уколико неко жели да стекне право да ту ознаку употребљава у промету, покренуће поступак за признање статуса овлашћеног корисника ознаке географског порекла.
Поступак може да покрене свако домаће физичко или правно лице које производи на одређеном географском подручју производе који се обележавају називом тог географског подручја, као и удружења ових лица, привредне коморе, удружења потрошача и државни органи заинтересовани за заштиту имена порекла, односно географске ознаке у оквиру својих активности, страна физичка или правна лица, односно страна удружења, ако је име порекла, односно географска ознака призната у земљи порекла, када то произилази из међународних уговора.
Поступак се покреће подношењем пријаве за установљење ознаке географског порекла, која се састоји из:захтева за установљење ознаке географског порекла (образац Г-1), описа географског подручја и података о специфичним карактеристикама производа.
Захтев за установљење имена порекла и географске ознаке подноси се на истом обрасцу Г-1, само на одговарајућем месту тог обрасца, треба уписивањем ознаке X, навести да ли се тражи заштита за име порекла или географску ознаку.
Поступак може да покрене свако физичко или правно лице које производи на одређеном географском подручју производе који се обележавају називом тог географског подручја, као и удружења тих физичких и правних лица.
Поступак се покреће подношењем пријаве за признање својства овлашћеног корисника, која се састоји иззахтева за признање својстава овлашћеног корисника(Образац О-1), доказа о обављању одређене делатности, као и доказа о извршеној контроли производа.
Напред набројана права обухватају и употребу имена порекла, односно географске ознаке на амбалажи, каталозима, проспектима, огласима, постерима и другим облицима понуде, упутствима, рачунима, пословној преписци и другим облицима пословне документације, као и увоз и извоз производа обележених тим именом порекла, односно том географском ознаком.
Трајање регистрованог имена порекла, односно регистроване географске ознаке није ограничено.
Статус овлашћеног корисника ознаке географског порекла траје три године од дана уписа признатог статуса у Регистар овлашћених корисника ознаке географског порекла уз могућност продужења неограничен број пута, све док траје ознака географског порекла.
Географска ознака означаваробу која потиче са одређеног географског подручја. На пример, име порекла “Сремски кулен” говори да тај производ потиче са подручја Срема.
Такође, ознака географског порекла гарантује потрошачу да тај производ има одређени квалитет дефинисан у елаборату о ознаци географског порекла. На пример, “Сремски кулен” карактеришу одређене особине које га чине различитим од било код другог кулена који може да се нађе на тржишту.
Најзад, квалитет производа означеног ознаком географског порекла је проверен и потврђен од стране сертификационог тела пре него што је тај производ доспео на тржиште.
Насупрот томе, жиг служи разликовању истих односно сличних производа и/или услуга које на тржиште стављају различити привредни субјекти. Жиг индивидуализује робу и/или услуге, чини их препознатљивим у односу на све друге производе и/или услуге исте врсте па тако, захваљујући жигу, потрошач зна „извор“ производа који купује. На пример, минерална вода “Aqua Viva” разликује се по свом жигу од сваке друге воде која се може наћи у промету. Оно што је чини препознатљивом је управо њен жиг – “Aqua Viva”.
Постоји значајна разлика и у погледу носиоца права.
Док је ознака географског порекла колективно право које могу да користе сви произвођачи са одређеног географског подручја који испуњавају одређене услове дефинисане у елаборату о установљењу те ознаке, жиг је по правилу индивидуално право које може да користи само индивидуално одређено физичко или правно лице које га је заштитило. На пример, име порекла “Књаз Милош Буковичка бања” могу да користе лица која су стекла својство овлашћених корисника са подручја изворишта те минералне воде у Буковичкој бањи код Аранђеловца. Овлашћени корисници ове географске ознаке су Привредно друштво за експлоатацију минералне воде и производњу пића Књаз Милош а.д. Аранђеловац, Јужна индустријска зона бб и Предузеће за експлоатацију минералне воде и производњу пића Књаз Милош а.д. Индустријска зона бб, 34300 Аранђеловац.
С друге стране, жиг може да користи само оно лице, правно или физичко, на чије име је тај жиг регистрован односно стицалац лиценце. На пример, жиг “Imlek” може да користи само његов власник који је тај жиг регистровао – АД “Имлек”, Београд. Изузетак представљају колективни жигови и жигови гаранције.
Генерички термини не могу да се заштите као ознаке географског порекла. То су они термини који су дуготрајном употребом у промету постали синоними за одређену врсту производа. Тачније, ти географски називи су престали да буду географски називи и постали називи самог производа. Као пример ГО која је постала генерична може се навести назив„Камамбер“ за сиреве који је постао уобичајен за означавање било ког сира који има укус „Камамбера“.
Ознакама географског порекла не могу да се заштите називи биљних сорти или животињских врста, чијом би заштитом настала забуна у погледу стварног географског порекла одређеног производа.
Као ознаке географског порекла не могу да буду заштићене речи које су назив земље, региона или локалитета са кога производ потиче, али који код потрошача изазива лажну представу да производ потиче из друге земље, региона или локалитета.
Ознаке географског порекла које су истоветне или битно сличне раније регистрованом жигу, уколико с обзиром на репутацију, познатост и дужину употребе тог жига постоји могућност настанка забуне потрошача у погледу произвођачког порекла производа.
